Ogledanje u drugome

Među onima koji su na bini i onima koji gledaju rađa se jedan tihi dijalog. Dijalog koji zbratimljuje, koji sjedinjuje, stavlja melem na ranu, smiruje strahove; i spasava od egzistencijalne samoće, gradi mostove između pojedinaca i kultura. Ali zar zaista postoji spasenje za ljudska bića u ovom svetskom globalnom društvu, u društvu rizika – kako bi rekao sociolog Ulrih Bek – u kojem jedna eksplozija centralne nuklearke u Japanu može da ugrozi živote svih stanovnika Zemljine kugle? Pina Bauš, čini se, ne želi da odgovori na to pitanje. Spasenje je možda tek utopija, ali ako postoji, onda se krije upravo u ogledanju u drugome koji je drugačiji od nas a istovremeno jednak nama, iskupljenje je u tome da se „ljudska vrsta“ međusobno prepozna, da postoji kao zajednica: upravo u onome što se zbiva u pozorištu od postanka tragedije pa nadalje. (Scenografija za komad „Ahnen“ iz 1987, koju je osmislio Peter Pabst, sastoji se od napuštenog pejzaža prošaranog kaktusima: u jednom momentu balerine posedaju na neke stolice na proscenijumu i igraju samo rukama, glupavo se smešeći, dok u pozadini svira japanska muzika za decu; te žene kao da se zabavljaju: odaju sliku koja podseća na potragu za srećom i ličnim zadovoljstvom u modernom društvu, koje sve manje ume da se žrtvuje a sve više je spremno da ukloni patnju što prožima život. Iznenada se između proscenijuma i preostalog dela bine spusti mreža, salu ispuni zaglušujuća buka, a žene prestrašeno pobegnu: među kaktusima se pojavi minijaturni helikopter, koji leti s jednog na drugi kraj bine. Helikopter je opremljen mikrofonom koji pojačava brundanje motora do te mere da se gledaocima ledi krv u žilama. Ova scena bi se mogla protumačiti kao metafora rizika u kojem trajno živi moderno globalno društvo: rizika od sukoba, od prirodnih katastrofa, koje mogu zauvek prekinuti našu potragu za zadovoljstvom i užitkom. U komadu „Wiesenland“ iz 2.000. na kraju prvog dela, opet na proscenijumu, jedna grupa žena briše krpama vodu što se neposredno pre toga prosula iz nekih kofa tokom scene u kojoj su učestvovali svi plesači. Za vreme pauze koja tek što je počela, jedna igračica istočnjačkih crta sagne se ka podu poput ostalih sa krpom u ruci i zapeva neku korejsku žalopojku: ostale žene, smešeći se iznenađeno i dobronamerno, zastaju da je saslušaju, kao i gledaoci spremni da izađu iz sale: u toj žalopojci koja se iznenada oglasila čitava zajednica glumaca i gledalaca prepoznala je ono što jeste: ljudska vrsta, zadivljena umetnošću i pesmom. Na jedan trenutak, čovečanstvo je pronašlo put spasenja.)