Temperatura i dalje raste i ja rešavam da sobu napustim tek popodne. Umor i vrelina prethodnih dana učinili su svoje. Odmor i tišinu u zamračenoj i prohladnoj sobi prekida samo pucanj topa s obližnje kule tačno u podne, koji po tradiciji „prepolovi dan“.
Izlazim tek posle 17 časova, ali vreli vetar nemilostivo caruje između kamenih kuća Trasteverea. Srećom, Tibar nije daleko i ja iz nečeg što liči na hladovinu posmatram neveliku reku i veoma retke brodiće sa svega nekoliko turista na njima. Još je rano za šetače ili posetioce na oba Lungotevera. Levi je potpuno prazan, delom je obrastao u travu i korov, dok šatori i štandovi na desnoj strani čekaju veče. Tibar, naravno, nije Sava, ali se neka poređenja neodoljivo nameću. Ovde grad nije samo sišao na reku, ona je odavno postala njegov neodvojivi deo. Na desetak metara visokim zidovima od šetališta pored reke do nivoa ulice na obe strane gotovo da nema grafita… I mostovi, mostovi…
Uprkos vrelini koja ne jenjava, zovu drevnog grada teško je odoleti. Prelazim Tibar i ponovo se utapam u drugu, ljudsku reku. Ovoga puta tražim poznata mesta koja veže drevni akronim „Senat i rimski narod“ (Senatus Populusque Romanus, SPQR), mada se on danas nalazi svuda – od antičkih zdanja do magnetića za frižidere, pa čak i šahtova za kanalizaciju. U Senatu, sadašnjem, već sam bio pre dva dana. Pripadnike „rimskog naroda“ sam sretao na ulicama (retko), u tratorijama i osterijama (povremeno), u hotelu, među kolegama i, sticajem okolnosti, u bolnici na Tiberijevom ostrvu.
Ali, hteo sam ponovo da vidim neka mitska mesta Večnog grada i iskažem im svojevrsnu poštu. Njih je previše za 24 sata koliko mi je ostalo do odlaska, pa sam primoran na mučan izbor. Sklanjajući se od vreline, prelazim Pjacu dela Rotonda i stupam u veličanstvenu unutrašnjost Panteona. I on je, naravno, prepun turista koji uglavnom ne mare za upozorenje da se na ovom „svetom mestu“ poštovanje iskazuje ćutanjem. „Sveto mesto“ svih nekadašnjih rimskih bogova, pretvoreno kasnije u baziliku Svete Marije i mučenika, nisu poštovali ni mnogi znameniti Rimljani, pa to ne čine ni poslovično disciplinovani Japanci danas. Poznata je satirična opaska po kojoj (Panteonu) „ni barbari nisu uradili ono što je uradio Barberini“ (papa Urban VIII). Sedam na drvenu klupu i ne mogu da se ne upitam kakvim su to 'mučeništvom' zaslužili da tu budu sahranjeni Padre della patria Vitorio Emanuele II, a pogotovo njegov sin Umberto I.
Posle dvadesetak minuta krećem prema Pjaci Venecija. Prošavši palatu, koja u meni uvek izaziva reakciju Vanitas vanitatum, polako koračam levom stranom onoga što je ostalo od Rimskog foruma. Posle kratkog počinka na klupi pored bronzanog Julija Cezara, nastavljam prema još veličanstvenom Koloseumu, obilazim Palatin i žurim prema Karakalinim termama, kao da me tamo čekaju tri tenora. Najboljeg među njima, po mom mišljenju, Lučana Pavarotija, odavno više nema i ja s nešto tuge u srcu i cinizma u glavi nastavljam put pored ogromnog praznog prostora Cirkusa Maksimusa. Kako to da tu već nisu izgradili neki mol, Berluskonijev ili čiji god?
A onda među nekoliko parkiranih autobusa ugledam jedan, doduše ne „Atlasov“, ali iz Hrvatske, iz Slavonskog Broda. I shvatam da za više od četiri dana u Večnom gradu – posle ko zna koliko vremena i ko zna koliko gradova – nisam čuo ni jednu jedinu reč na jeziku koji odavno nazivaju BHSM, ili tako nekako. Nekada je takozvanih „Jugovića“ bilo svuda… Ima li to veze s Velikim cirkusom?
Rim se svakako promenio za proteklih 40 godina, ali je, eto, i bez „nas“ ostao i ostaje večan. Arrivederci, Roma!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
