Pataja egzotični vašar

Ovog puta preskačem tu priču, i kačim se na Aeroflotov let za Veneciju Istoka (Bangkok). I pored velike magle ruska posada je kao i uvek spremna na vreme da poleti bilo gde. Slatke nasmejane stjuardese sa maramom oko vrata na kojoj je logo „srp i čekić“, koji me vraća u prošlost, dok me muški stjuardi sa ispeglanim kratkim frizurama bez osmeha podsećaju na likove kojima je ovaj posao sekundarni, a rad za KGB primarni.

Sve u svemu već polako napuštamo vazdušni prostor Rusije. Zanimljivo da je ovo jedina linija na kojoj Aeroflot ne služi alkohol. Nije uopšte za čudo. Mora da im Tajland zabranio. Mogu da zamislim po sletanju na aerodrom u Bankoku, gde se oseća tihi azijski spokoj, rano ujutru naviru puzeći pijani Rusi. Ipak i pored zabrana uhvatio sam par njih u avionu kako cugaju „nešto“ što su zavili u peškir.

Posle osam i po sati slećem u vodeni Bangkok. Kačim se na bus i pravac jug. Dva sata vožnje u luksuznom busu za šest evra mi već daju znak da je ovde strašno jeftino. Samo zbog mojih poslovnih obaveza put me odveo za Pataju. Inače Tajland ima mnogo lepših i originalnijih mesta za videti. Sodoma i Gomora Azije, grad grehova, iako sam živeo deset godina u Las Vegasu, mogu priznati da je Vegas naspram Pataje Tibet.

Za vreme vijetnamskog rata Amerikanci su se iskrcavali u to malo tajlandsko seoce i nastavljali put severa kao Vijetnamu „da se igraju ramba i komandosa“.

Naravno seoce je imalo predivnu devičansku plažu, nenormalno nizak standard i atmosferu tako da su Ameri ostajali tu i uživali u blagodetima počev od manga, preko piva od 25 centi pa do prelepih seljančica. Sve u svemu, Pataja je danas to što jeste.

Bacamo stvari u hotel Twelve, šmekerski hotel na Jomiten Plazi. Vlasnica odlično izgleda. Dugo vremena je živela u Kaliforniji, pa je Gospođa Bi nastojala da njen hotel odiše tim opuštenim jednostavnim ambijentom gde preovladava drvo. Već u prvom kontaktu Gospođa Bi nam je pronašla odgovore za sve naša nesvakidašnja pitanja. Saznali smo gde je najbolja lokalna masaža, lokalna kafana, lokalna pijaca, pa čak i pravo autentično selo. Jednom rečju, što dalje od belog čoveka. Odgovori su bili zapisani na malom papiriću koje izgledalo kao izveštaj EKG za srce. Ipak tajlandsko pismo nije uopšte naivno.

Prva stvar po izlasku iz hotela bile su nove reči na tajlandskom „zdravo“ i „hvala“ i uz to brzinski gest rukama u položaju za molitvu.

Ti potezi sva vrata otvaraju. Ekipa sa mnom je bila takva da bi mogao da napišem knjigu o njima. Ortaci koje znam ceo život razbacani su po celoj planeti. Prva stanica je bila masaža tačno odmah pored našeg hotela. Tajlandska masaža na Tajlandu je totalno druga priča. Prvo vam hostesa opere noge, onda navučete neke veoma udobne pantalone od čistog pamuka, takozvane riblje pantalone. A onda ti profesionalna maserka sa mango uljem na drvenom krevetu pod svilenom zavesom „otvori i zatvori svaku kosku“. Cena je smešna, pet evra košta sat. Na kraju te tako preporođenog počaste sa „jasmin“ zelenim čajem i nekim keksićem poput naše plazme ali sa ukusom đumbira. Izlazim ko svež ko Brus Li. Kao da se nisam lomio osam sati u avionu i prošao tri vremenske zone. U komšiluku hotela mala kafanica nam upala za oko.