„Dođi u avgustu ponovo, tada će biti još bolje“, rekla mi je Marina Abramović pri izlasku iz londonske Serpentajn galerije u junu ove godine. Na kraju svakog dana, umetnica u osamnaest časova napusti prostor u kojem se odvija performans i na vratima galerije pozdravlja posetioce.
U toj je situaciji pojedini fotografišu, jer bez zabranjenih telefona i fotoaparata to unutra nisu mogli uraditi. Tako se umetnica svaki dan vraća u stvarnost, istu onu iz koje su na hiljade posetilaca odlazili ulaskom u njen prostor. Šta je Marina uopšte želela i da li je u tome uspela, još je neizvesno. I sama sugeriše u nedavnom razgovoru za Gardijan da će joj trebati dosta vremena da shvati šta se sve dogodilo u maloj galeriji u Hajd Parku i da li je bilo uspešno.
„512 sati“ je projekat koji je umetnica opisala kao najrizičniji i najkomplikovaniji u svojoj karijeri. To su u početku neki videli kao marketinški trik, ali je nakon tri meseca jasno da je Marina iskusan umetnik i učitelj, i da je opravdano svesna rizika.
„Trebalo mi je četrdeset pet godina rada da bih se usudila da pokušam nešto ovako“, šapnula mi je u petominutnom razgovoru, a potom me je postavila da mirno stojim, zatvorenih očiju, na platformi u sredini prostorije.
Pre nego što mi je Marina prišla, kompozicije nepomičnih ljudi koji žmure ili gledaju u prazno već su me bacili u duboka razmišljanja o umetnosti. U svetu u kojem maestralna skulptura „Laokont sa sinovima“, izložena u Vatikanu, zaokuplja pažnju prosečnog posetioca četiri do šest sekundi, koliko traje fotografisanje smartfonom, Marinini posetioci u prostoru galerije ostaju satima. Oni sa druge strane ne gledaju ni u šta, jer umetničko delo nema fizička svojstva. Savremena umetnost svela se na degradaciju svega, tako da je Marinino „ništa“ ipak mnogo više nego što je veliki deo publike ikada video ili barem doživeo.
„Slično onome što je radio Tesla, pokušavamo da stvorimo energetsko polje“, odgovorila je na moj komentar da je u galeriji stvorila atmosferu svetilišta. Nakon što sam proveo izvesno vreme nepomično stojeći, razmišljajući o umetnosti i mnogim drugim temama koje su me tih junskih dana mučile, otvorio sam oči. Odstupio sam iz grupe nepomičnih ljudi koja se od mog poslednjeg viđenja prostora znatno promenila i proširila, i vratio se na isto mesto gde sam ranije razgovarao sa umetnicom. Ponovo mi je prišla i rekla: „Vidiš, funkcioniše!“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
