Pisac na privremenom radu

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

I tako već godinama unazad, bežeći iz balkanske svakodnevice i vlastite biografije, odlazim na Island, u Švedsku, Finsku i sve češće u Norvešku, među zadovoljne, „briljantne“ ljude o kojima brine njihova država.

O njima je mnogo bolje od mene pisao Erlend Lu pripovedajući kako je njegov protagonist bio „briljantan“ u obdaništu, osnovnoj školi, gimnaziji; kako je našao „superbriljantnu“ devojku kojom se oženio na, naravno, „briljantan“ način, nakon što je dobio „briljantan“ posao i „briljantnu“ decu koju je „briljantno“ vaspitao živeći u „briljantnoj“ kući. I, kako je godinama opstajao u sopstvenoj „briljantnosti“ sve dok nije primetio da njegova kći sledi isti taj njegov „briljantni“ put.

Erlendov (anti)junak je odlučio da se spase. Baš kao i ja. S tim što je on načinio daleko radikalniji potez time što je pobegao u – šumu!

Erlendov Dopler je napustio skandinavski kliše koji se uz čitav niz opštih mesta razlikuje od moje svakodnevice, kao što je Hiperboreja različita u odnosu na Balkan.

Ali, ni „iza Boreja“ nije sve idealno. Samo je pitanje koliko je ljudi spremno da se suoči s „vlastitim neprijatnostima u kulturi“ i da, kao junak Karla Uvea Knausgora, koji se, sasvim namerno kao i on zove Karl Uve, prizna: „Nikada ne kažem ono o čemu zaista razmišljam, nikada ono što zaista mislim, već se uvek prilepim za onog s kim razgovaram, pravim se kao da me zanima to što govori, osim kad pijem, tada po običaju odem predaleko na drugu stranu… “

Život protagonista „Moje borbe“ zapravo je na iskušenju kao što sam na muci i sama, osećajući se u izgnanstvu u Skandinaviji jednako kao i u vlastitoj zemlji, u kojoj se, trudeći se da pišem, bavim raznoraznim profesijama. Što je opšte mesto svih onih koji u Srbiji sebe pokušavaju da nazovu umetnicima, o čemu je decenijama ranije govorio Miloš Crnjanski: „Između prve i druge knjige mojih Embahada, to jest mog prvog i drugog službovanja u Berlinu“, pisao je, „ja sam u Beogradu živeo trostrukim životom profesora, novinara i književnika. Sva tri su kod nas, u to doba, bila čemerna“.

Ništa se od tada nije promenilo.

Samo je sve postalo još uzaludnije.

Valjda zato i bežim u Skandinaviju, koja je, uprkos svemu i dalje ženskog roda, za razliku Balkana koji na svakom koraku pokazuje svoj muški karakter.