Pogled koji prožima

 Naslonjen na zid, izgledalo je da čeka nekoga. Na glavi ima priIjubljenu šarenu kapu (ovde muškarci nose kape a žene šešire), do struka grubo tkani pončo ispod koga su uske pantalone. Šaka, ogromna, tamna, ispucale kože, drži štap neobičnog konusnog oblika. Naizmenično je išaran srebrom i rezbarenim drvetom. Na dugačkoj pantljici obavijenoj oko struka, visi velika bela školjka. Odmah mi je bilo jasno o kome se radi.

Mada je očigledan uticaj španskog kolonijalnog perioda, ipak su Indiosi još uvek sačuvali izvestan integritet, tako da svako selo ima svoga vodu. Kao simbol autoriteta, on nosi veliki i bogato ukrašen štap sa rezbarenom ručkom, bogato ukrašeno odelo jarko crvene boje i pljosnatu živopisnu kapu. Njegovi potčinjeni, pored oskudnijeg odela i štapa, nose i školjku koja se zove PUTUTO. U nju se duva da bi se Ijudi pozivali na važne skupove ili se blagovremeno obavestio dolazak vode.

Sve mi to prolazi kroz glavu dok snimam. Međutim najednom postajem svesna nečeg neprijatnog, nečeg neopipljivog što prodire kroz mene izazivajući takav osećaj. Pogled! Oči sa tog natmurenog lica me ubadaju, lome, prožimaju. Polako se okrećem snimajući nešto potpuno beznačajno, samo da što pre pobegnem od njega, ali ga osećam čak na leđima, kako peče i probada. Setih se njihove veoma jednostavne filozofije života. Ona kaže: „Kada je vreme za smejanje, smej se iskreno i od srca, kada je vreme za patnju, trpi bol u sebi, nemo i strpljivo.“ Ovaj iza mene je sigurno u tom drugom vremenu, pomislih udaljavajući se žurno.

Sa okruglog trga idu zrakasto uličice i svaka od njih ima svoj kraj u podnožju ogranaka Anda. Na tim pitomim okruglim proplancima koji okružuju grad vide se, kao šah tabla poredana, brižljivo obrađena polja. Na toj visini uspeva krompir, kukuruz i ječam koji daje čak i po dve žetve godišnje. Prolazimo kroz nekoliko uskih ulica. Temelji nekih kuća prepoznatljivi po slaganim kamenom na koji su nadograđivali zidove karakteristični su za Inka period. Zapahne nas neprijatni miris u tim strmim uskim uličicama, ali naiđe i prijatan vetrić donoseći sa sobom miris tek pokošene planinske trave.

Kusko leži na 3.750 metara nadmorske visine. Autobusom se penjemo na tvrđavu iznad grada koja je na 4.000 metara nadmorske visine. Put je strm i prašnjav. Sa obe strane ispred niskih kuća od zemlje, iznenađena gledam guste redove iz zemlje izniklih agava kaktusa! Saznajemo da je ovde u visinama Anda, pravi kuriozitet ako u nekoliko godina ponekad padne sneg. Temperatura u Kusku nikada nije ispod nule! Postoje dve sezone: kišna i sušna i obe pogoduju za uzgajanje poljoprivrednih kultura. Sada mi je jasno i otkuda banane.