Moja ulica se već dugo ne zove Romanijska, već Davida Pajića. Pašino brdo je i Lekino brdo. Sada je sve mnogo bolje nego šezdesetih, kad sam ja bio dete.
Naravno, ulica je asfaltirana, ima i kanalizaciju a nema više brdašca. Nema više malih, neuslovnih kuća u neprimereno velikim baštama sa cvećem, voćkama i travnjacima. Nije naš kraj selo. Sada su podignute prelepe petospratnice, pa i više, nove kuće sa potkrovljima koja su pretvorena u prave lepe, svetle stanove sa opet novim potkrovljima. Oko kuća je sve uredno, lepo betonirano, ima i po koja žardinjera. Sada svaka porodica ima po dva automobila, prilično su stari ali skoro svi u dobrom stanju. Malo ima problema za parkiranje pa pribegavamo da obeležimo naš parking prostor flašama – dvolitarkama, punim vode, ili dugim štapovima koji se spuštaju sa ograda na trotoar. Dece nema, makar se ne igraju na ulici, kao nekad, valjda nemaju ni mesta za igru od svih tih automobila. Pretpostavljam da su deca u novim kućama za kompjuterima, igraju igrice ili četuju.
Nema više ni velikih snegova. I to je dobro jer znamo da sada, kad u Beogradu padne sneg od 20 santimetara, nastane kolaps i vanredno stanje.
Radnji, bakalnica, piljara, pekara gde si mogao da kupiš hleb iz peći na drva i vruć burek više nema. Ali zato imamo jednu Maxi i jednu Idea samoposlugu. Stvarno su dobro snabdevene. Ima belgijskih piva, tajlandskih začina, svežeg đumbira, papaje, manga, škotskog viskija, i malta i blenda, i sve što ti srce ište. Ljude koji žive u ulici skoro da uopšte ne poznajem. Sa ono malo starosedelaca što je ostalo se više ne družim kao nekad. Možda je i bolje tako. Nema kafice, igranja karata, ali nema ni govorkanja iza leđa a ne možemo ni da se posvađamo.
Često se pitam kako će moja ulica izgledati u budućnosti. Ne za pet-šest godina, nego za četrdeset-pedeset. Sigurno će biti još bolje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
