Predeli devičanske nevinosti

Prvobitne trgovačke postaje i svratišta s vremenom su narasli u luke i vojna utvrđenja. Mada je od šesnaestog veka nautička nauka znatno napredovala, Portugalci su red plovidbe na čuvenoj pomorskoj liniji za Indiju Careira da India utvrđivali zavisno od kretanja monsuna, od kojih je i potekao naziv „trgovački vetrovi“. Sada kada je sve znao o poreklu imena hotela, mogao je još da odloži zbornik u ranac i prepusti se sudbini. Bila mu je naklonjena. Potop, koji je, u odsustvu prikladnijeg imena, krstio kišom, odjednom je usahnuo. Na način na koji se na istom kontinentu smenjuju dan i noć. Kao rez nožem. Bez ikakvog prelaza. Tronuto je, valjda se tako svako oseća posle potopa, posmatrao prizor koji je morao biti isti u vreme stvaranja sveta. Izmaglica se povlačila u vunastim pramenovima otkrivajući predele devičanske nevinosti. Isprane, kao da su promuljani kroz mašinu za veš. Dok se zemlja, zbog boksita u njoj, ljeskala u smeđecrvenim tonovima, tamno rastinje se povijalo pod svežim premazima zelene boje koja se, natopljena vlagom, gotovo cedila s krupnog lišća. Otvorivši prozor na kolima, požudno je udisao isparavanje tla koje je, istovremeno, odisalo rastom i bujanjem i propadanjem i truljenjem. Osećao je miris ili, još određenije, svežinu, ali i ustajalost i zadah, što se u Africi uvek javlja zajedno. Posle više godina u njoj, nije se čudio što život i smrt idu ruku pod ruku. Bujica je već otekla niz padinu uz koju su se, bez žurbe, propinjali ostaci magle. Ako je donedavno sebe video kao poslednjeg preživelog posle potopa, sada se osećao kao Adam. Kao prvi čovek, još uvek sa svim rebrima, kome je – u praskozorje postanja – ukazana milost da ugleda svet u svoj njegovoj prvobitnoj blistavoj lepoti. Okrenuo je ključ za paljenje motora. Čuvši kako kašljuca – ko ne bi bio prehlađen posle takvog potopa, ali, kao i uvek pouzdano pali – bio je u iskušenju da poljubi haubu. Ne bi bilo prvi put, uostalom. Kad god su prepotopska kola kretala ili stizala do cilja, imao je običaj da ih sa zahvalnošću potapše, kao što su nekada činili kočijaši s vernim i izdržljivim konjima. Ako je do malopre uranjao u bučnu bujicu, sada je, maltene nečujno, jedrio predelima koji su, zbog zaslepljujuće svetlosti, gubili materijalno obeležje. Nije bio sklon praznoverju, da bi poverovao kako je doživeo otkrovenje, ali da je prelazio iz jednoga u drugi svet, nije bilo nikakve sumnje. Na to su upućivali i znaci, ponekad teško uočljivi, kao u romanu Aleha Karpentjera, u kome se u idilični raj domorodaca dospeva, bolje reći provlači, kroz jedva primetan skriveni otvor u gustom rečnom rastinju. Samo jednom, doduše, jer su kasniji pokušaji da se u biljnom tkanju pronađe pukotina redovno završavali neuspešno.

Odlomak iz knjige „Afrikanac“, izdavač: Laguna.