Pun Mesec nad Tibrom

Italijanski policajci su jednostavno odmahivali rukom kad bi ugledali crvene pasoše stare Juge i ja iskreno priznajem da mi je bilo krivo što nemam nijedan 'dokaz' da sam bio u Italiji. U Rim smo tada stigli u kasni suton „Atlasovim“ autobusom koji je klizio Autostradom del Sole, ostavljajući s desne strane drevne etrurske gradiće kao iz bajke s krunama prigušenih svetiljki na vrhovima ko zna kada ugašenih vulkana. Prvi jul leta gospodnjeg 2015. bio je „osveta“ za sve te prohujale, ničim obuzdavane godine. Ne samo zato što je „erbas 320“ tog prelepog popodneva leteo koridorom između Splita i Omiša, s divnim pogledom na Brač, Stari Grad, Hvar, Paklene otoke i Korčulu, i što je osoblje Er Srbije neodoljivo podsećalo na nekadašnji JAT. Od sletanja na pistu aerodroma Fjumićino do taksija na njegovom izlasku prošlo je bezmalo dvaput više vremena nego što je trajao let od Beograda. Nikada i nigde nisam toliko čekao da prođem policijsku kontrolu. I to u Rimu, 'otvorenom gradu'! Sada je suton tek počinjao, sve se još dobro videlo, a vrućina je bila jedva podnošljiva. Vožnja taksijem do centra, tačnije Trasteverea, košta 48 eura, bez obzira na adresu. Šofer prolazi ulicom San Frančesko di Sales, u kojoj nema ničega što liči na hotel. Vraća se i traži broj 18. Stajemo ispred velikih metalnih vrata. Na zidu ploča s izbledelim uklesanim slovima Istituto Sacro Cuore, Villa Lante. Šta je, tu je. Iza metalnih vrata ne baš impresivna velika zgrada nepravilnog oblika. A onda drugi šok: za recepcijom starija žena u odeći redovnice. Ne govori engleski. Šta je učinilo da Katolička crkva veliki deo samostana pretvori u moderno opremljen hotel nisam saznao. Soba je veoma jednostavno nameštena, ali udobna. Nema televizora. Na zidovima nema slika, samo jedan jednostavan krst. I još nešto, ni u jednoj od više fioka nema onog što ćete naći u svakoj hotelskoj sobi na Zapadu – Biblije! Prošlo je deset i sestra Marija mi na izlasku pokazuje da recepcija radi do 23:30 i jednostavno pita: Mangiare? Si, certo, odgovaram čuvenom 'beogradskom' frazom i pitam Dove? Ona kaže, Piazza Navona, i stavlja mi do znanja da mogu malo zakasniti pošto do čuvenog trga treba bar dvadesetak minuta. Po izlasku vidim da se na samostan-hotel naslanja La Casa di Peter Pan. Šta to uopšte znači? Hoće li me Petar i Zvončica nekom letećom prečicom povesti do Pjace Navona? Pun Mesec nad Tibrom me ipak kao magnet privlači da siđem niz uske strme stepenice i zakoračim kockom popločanom desnom obalom reke. Buonasera, Roma. Lungotevere samo imenom podseća na Lungo mare između Opatije i Mošćeničke Drage. Tu su bezbrojni (i bezbojni) kafei, picerije, snekbarovi i još brojniji štandovi s drangulijama i suvenirima. Samo ponegde nešto malo žive muzike, ni nalik na onu koju pamtimo iz davno minulih decenija. Mnogo je ljudi, pre svega mladih, i nigde nijednog splava, pa ni onakvog s muzikom za ples iz antologijskog „Praznika u Rimu“. Mesecu se ipak ne može odoleti i ja napamet odabiram mesto gde ću sesti i popiti i pojesti bilo šta „što je italijansko“. I zaista, pod čudesnim svetlom punog meseca čak i obična pizza siciliana i domaće vino imaju jedinstveni neponovljivi ukus. U Vilu Lante, ipak, stižem pre zvaničnog zatvaranja kapije.