Put Krsta

Bio sam na putu ka Santa Feu u američkoj saveznoj državi Nju Meksiko i zastao sam da na svojoj mapi proverim koliko sam zalutao u vožnji i kuda bi me mogao odvesti sporedni put na koji sam dospeo. Poljski put se granao od tog sporednog puta i mora da se završavao negde u pustinji. Na karti nije bio upisan.

Pogled kroz dogled pokazao je da je taj krstonoša tamo daleko nosio i trnovu krunu i da mu je lice očigledno obliveno krvlju. Vodio je procesiju od dvadesetak ljudi odevenih u bele košulje ili majice što su se lagano kretali ka lancu brežuljaka, vrlo lagano – jer je izgledalo da je krst od teškog, masivnog drveta a ne rekvizita, baš kao ni trnova kruna.

Iako me je iznenada obuzelo teskobno osećanje da opet krećem pogrešnim račvanjem, na kraju je prevagnula radoznalost: skrenuo sam na poljski put i brzinom hoda odvezao se ka procesiji. Mada bi bilo neupadljivije da parkiram automobil na raskršću i približim se procesiji peške, nisam želeo da napustim svoju zaštitu, svoj oklop – bordo kadilak koji mi je na aerodromu u Albukerkiju ponuđen kao naročito bezbedan, a pre svega povoljan upgrade. Prekasno sam video da na putu oivičenom komadima stene i izboranom dubokim brazdama u slučaju bekstva neću moći da okrenem automobil.

A uskoro mi nije bio potreban ni dogled da razaznam kako ovde nisam dobrodošao. Sve više lica iz procesije okretalo se prema meni ili prema repu od prašine koji se dizao uprkos sporom prilaženju, kad je neki debeli čovek, išao je odmah za krstonošom, počeo da nedvosmislenim gestom maše tablom koju je držao: Nestani! Gubi se! Samo krstonoša kao da nije imao daha, snage za odbijajuće gestove ili makar i pogled u mom smeru.

Zastao sam na odstojanju koje je delovalo bezbedno, izašao i podigao obe ruke kao neko ko želi da se preda. Procesija je još bila toliko daleko da bismo se mogli sporazumeti samo vikom, ali ipak dovoljno blizu da sam mogao da pročitam četiri velika slova na tabli debelog: INRI. Iesus Nazarenus Rex Iudaeorum. Isus Nazarećanin, kralj Jevreja.

Ne reagujući na moj znak, debeli je dodao tablu čoveku koji je stajao pored njega i nezgrapno se sagnuo, sagnuo se po kamen! Koji je bacio na mene. Kamen, veličine pesnice i pretežak za dalji domet, samo je, doduše, podigao fontanu prašine na tri ili četiri metra od mene, ali me je trenutno oterao natrag u auto. Kad sam startovao i začuo tresak, pomislio sam na pucanj. Ali bio je to samo drugi, sitniji kamen, koji je bacio debeli ili neki drugi učesnik procesije, i koji se odbio od haube mog lepog kadilaka.

Odlomak iz knjige „Atlas uplašenog čoveka“, izdavač: Geopoetika