Putevi Moljca

Kad sam krenuo u osnovnu školu, kad me nastavnica pitala kako se zovem, ja na školskoj tabli napišem Macan. Od prezimena Somborac – Sombi. U vojsci me je jedan Albanac zvao Combi. Još malo pa Zombi. Na poslu sam počeo da nosim torbicu pa sam postao Poštar, Pok, Pakac… Kad sam počeo da radim u GSP Beograd, jedan kolega me je zvao Sole ili Solarna energija, još malo pa ko egipatski bog sunca Ra. Novinar Zoran Mijatović me je prvi „provalio“ kad sam sa torbicom dolazio u redakciju „Studenta“ početkom osamdesetih. U bolnici su me zvali Sistemac jer mi je stalno bila igla u venama. To mi je bila hrana. To se valjda zove infuzija. Kad sam bio u banji Radalj kod Malog Zvornika, na pitanje sada već pokojnog radnika GSP Beograd kad sam rođen, rekao sam po gligorijanskom jedne, a po julijanskom druge godine, pa sam dobio nadimak Gligorije. Od Macana do Gligorija preko Moljca, Sistemca, Combija dug put staze iste… Ja se u stvari zovem Aleksandar ili unazad Radna skela. Jedna komšinica me zove Aleksa. Tako su mi zvali dedu, deda Aleksa. Ova „moja“ me zove Mače, a ja baš nešto ne volim mačke. Od Macana došlo do Mače… Dug put… Zaboravio sam i Pokimon, Aca Faca, kao Rambo Amadeus. Jedan komšija me zove Mazalo i Kolomast, pošto podmazujem šine. „Evo ide Mazalo“, kaže kad me vidi i obavezno traži petnaest dinara za cigare pošto mu uvek toliko fali. Zovu ga Lepi Bane ili Brankić, a baš „ružan“ čovek ili bolje reći smešan, ko Čkalja Miodrag Petrović. Ovi „Otpisani“ ne znam koliko imaju veze sa „Salašom u malom ritu“. Ja sam to gledo kao klinac, a Jakobsfeld je u stvari Zemun. Na tu činjenicu mi je ukazao kolega sa posla Dragan. „Ovo liči na poštarev Zemun, i stvarno pojavi se bunar ispred groblja kod Hariševe kapele i kule Sibinjan Janka. Tu je moja majka pila vodu. Stanovala je u Grobljanskoj ulici kad je došla iz Dalmacije i radila po kućama. Primetiš greške posle „trideset“ godina. Crkva je srušena, više ne postoji. Bunar ne radi, a ni drugi. Radi ovaj kod mene u kući. Drvena „kućica“… Taj deo Zemuna zvao se Franstal. Piše na razglednici. Ja i dan-danas mislim da živim u švapskoj kući. Deda više nije živ, otac isto… Ne mogu da saznam. Znam samo da je od blata ili zemlje i da se ovo zove Zemun. Zaboravio sam, u Franstalu je rođena žena Čarlija Čaplina. Deda mi je uvek govorio da idemo u Franstal. Postoje četiri stuba pored hotela “Jugoslavija” koja su pripadala železničkoj stanici Zemun. Ovde sam čak i rođen. U Zemunu. Nisam „Zemunac”, oni nisu iz Zemuna. Valjda je Ljuba Zemunac. Kad je moja majka došla u Zemun krajem pedesetih, još je radila železnička stanica Zemun. Ja je se nešto ne sećam kad nije radila. Ostao je i tunel ispod kog rado prolazim kad ulazim u Zemun. Dopala mi se „Grafika“, reprodukcija Beograda sa početkom devetnaestog ili krajem osamnaestog veka. Rađena gde je kula Sibinjanin Janka. Izbrojao sam jedno petnaest ili šesnaest džamija. Prisutna je na „Grafici“ Crkva Svetog Nikole u Zemunu, koja je u to vreme sagrađena, i neke zgrade da ne kažem kuće u kojoj je od jednoj od njih „živeo“ novinar. Ima spomen-ploča i vidi se tvrđava na Avali. Nisam imao tri hiljade dinara na pijaci Kalenić da bih je kupio. Od Zemuna najviše volim groblje. Tu su mi baba, deda, otac… Postoje i „istorijski spomenici“: Ljuba Zemunac, Bosanac…