Raste ali ne stari

 A kod rezidencije smo se našli baš u trenutku smene straže koju čine dva bugarska vojnika, uz još tridesetak turista koji su valjda baš zbog toga čekali ovde. Možda zbog kiše, a možda je to uvek tako – tek nova straža je hitro došla do stare, ovi se za sekund izmakoše, brzo zakoračiše napred i – odoše. Bruka. Ni traga od neke spektakularne smene, kao što je, na primer, ona na Sintagmi, u Atini, pa čak i kod našeg predsednika, u Beogradu.

U blizini je i Ruska crkva, što je skraćeno ime za crkvu Svetog Nikole Čudotvorca, prelepu građevinu sa pet upadljivih, pozlaćenih kupola. Crkva je podignuta na „teritoriji“ Ruske ambasade, krajem 19. i početkom 20. veka, za potrebe ruskih (e)migranata u Sofiji. Posle kraja Velikog rata, za starešinu crkve došao je arhijerej Ruske pravoslavne crkve, arhiepiskop Serafim Sobolev, koji je još za života postao jedan od najvoljenijih sveštenika Sofije, i to svih njenih stanovnika, kako Rusa, tako i Bugara. Pre nego što se upokojio u Gospodu, poručio je svim vernicima da će im i dalje pomagati, rekavši jednostavno „A vi mi pišite pisma!“ I tako danas vernici pišu ceduljice sa svojim mukama i molbama za pomoć, ostavljajući ih u kripti hrama, pored Serafimovog groba. Kažu da otac Serafim (i dalje) čini čuda, isceljujući sa nebeskog prestola bolesne i sirote, a kažu da je posebno čuven po tome što pomaže učenicima i studentima kada imaju teške ispite (!) U blizini, u istom bloku zgrada gde je i Rezidencija predsednika, nalazi se i Ministarstvo prosvete i nauke (Ministerstvo na obrazovanieto i naukata), pa ako i oni tamo reformišu prosvetu zdušno kao ovi naši ovde, zaista nije loše imati nekoga Svetog čoveka – da se nađe i da pomogne u samoodbrani đaka od nadahnutih reformatora!

I tako, i dalje po kiši, stigosmo do hrama Aleksandra Nevskog, patrijaršijske crkve ili katedrale, poznate i kao „Zlatna crkva“. Hram je građen između 1882. i 1924. godine, a posvećen je Svetom Aleksandru Nevskom (princ Aleksandar Nevski iz Novgoroda), kao i ruskim vojnicima izginulim u Rusko-turskom ratu (1877-1878) koji je Bugarima omogućio samostalnost (ne potpunu, ali ipak samostalnost). Centralna, pozlaćena kupola visoka je 45 metara, a zvonik sa strane ima još 8 metara više. U hram može da stane oko 10.000 ljudi, tj. vernika, ali ga sve to čini ipak drugim najvećim pravoslavnim hramom na Balkanu, odmah posle hrama Svetog Save.