Revolucionarni doprinos gradu

Pre toga je buduća koreografkinja studirala na Višoj školi Folkvang u Esenu, jednom zaista avangardnom centru plesa: kao učenica ondašnjeg direktora škole Kurta Joosa (autora predstave „Zeleni sto“, jedne prave pobune protiv rata, koja je prvi put odigrana u Parizu 1932, a u šezdesetim godinama ju je izvodila i sama Pina Bauš), upoznala je nove tendencije Ausdrukštancbevegunga, pokreta koji na polju plesne umetnosti odgovara ekspresionizmu u slikarstvu. Ples više nije bio jednostavni umetnički izraz, više nije imao nikakve veze sa lepotom tela i harmonijom pokreta: postao je pre svega ogledalo složenih, neurotičnih, neravnopravnih odnosa između pojedinca i masovnog društva. Pina Bauš je, zahvaljujući jednoj stipendiji, imala sreću i da studira u školi Džilijard u Njujorku, gde je upoznala drugu veliku struju dvadesetog veka koja je izmenila umetničke koncepte o plesu: bio je to moderni ples (Modern Dance) Marte Grejem, Alvina Nikolaja i Mersa Keninghema, koreografa koji su u svojim teorijama uvažavali značaj pokreta ne samo nogu i ruku plesača već svih delova njihovog tela, ne zanemarujući ni prostor u kom se igrači nalaze. Od 1973. godine pa nadalje, Pina Bauš je usvojila nasleđe modernog plesa i Ausdrukštancbevegunga, koje je pritom izmenila dodavši tumačenje u sociološkom ključu: ono što je nju kao koreografkinju interesovalo nije bio pokret sam po sebi, već zašto se telo kreće na određeni način. Čak 90 odsto ljudske komunikacije odvija se upravo kroz prosemijski jezik, jezik tela: pogled, pokreti, položaj tela često govore više od reči; ples nije ništa drugo do prenošenje tog svakodnevnog govora na scenu. Prve predstave, „Fric“, „Ifigenija na Tauridi“, „Orfej i Euridika“, „Posvećenje proleća“ bile su pravi zemljotres. Publika Vupertala, jednog provincijskog grada Rurske oblasti, gde gvožđe i industrija ne ostavljaju prostora za iluzije, sviknuta na „Žizelu“ i na „Labudovo jezero“, nije imala razumevanja za revolucionarni doprinos rada Pine Bauš: u pozorištu je svake večeri leteo paradajz, narod je zviždao i napuštao salu lupajući vratima. Međutim, Vistenhefer je ostajao pri svome i nije hteo da udalji Pinu Bauš. Odatle je kroz nekoliko godina krenula turneja u Pariz, Amsterdam, Beograd, gde su gledaoci ključnih evropskih plesnih festivala uz ovacije pozdravljali Vupertalsku grupu, koja je u međuvremenu počela da nastupa pod imenom „Tanztheater Wuppertal“, ‘plesno pozorište Vupertal’. Kako su godine prolazile, Pina Bauš je sa svojom plesačkom trupom razvila jedan potpuno inovativni metod rada, koji podseća na psihoanalizu i tehniku slobodnih mentalnih asocijacija. Kao prvo, od 1976. pa nadalje raskrstila je sa klasičnim repertoarom i stvarala komade koji više nisu imali nikakve veze sa uobičajenim konceptom baleta.