Kada sam dobila poziv da učestvujem na seminaru u Albaniji, najmanje pažnje sam obratila na grad u kome ću boraviti. Nekako, čovek odmah pomisli na Tiranu. Kad ono, pisalo je Dureš. Ni na kraj pameti mi nije palo da se u stvari radi o Draču. Tek posle diskutovanja s nekim od kolega, skontasmo da idem na primorje, čuveni Drač. Čuven po mnogo čemu, istoriji, zemljotresu, malariji, Osmanlijama, te vezi sa Italijom.
To je bio moj prvi odlazak u Albaniju, zemlju o kojoj skoro pa ništa nisam znala osim Envera Hodže i više od pola miliona bunkera koje je izgradio da bi se odbranio od nepostojećih neprijatelja. Ja spadam u one generacije koje je rat omeo da proputuju malo po regionu. Od aerodroma u Tirani, jednog od najmanjih u Evropi, ali prilično funkcionalnog, pa do Drača nema ni pola sta vožnje kolima. Put je uglavnom prav i dobar, sa dve trake. Upravo mi je ta kratka vožnja na neki način dočarala Albaniju. Siromašno izgleda. Kao i većina Srbije. Pogotovo Bosne i Crne Gore. Najviše se ističu kazina, ima ih na sve strane. Po koja fabrika tu i tamo i priličan broj nedovršenih zgrada.
Ulazak u centralni deo Drača je praktično dolazak do same plaže. More je tog jutra, uz sunčeve zrake, izgledalo bajkovito. Povetarac, talasići, peščana plaža i sve to začinjeno mojom sobom sa pogledom na more. Plaža u ovoj luci poznata je po tome što ideš i ideš i ideš dok ne dođeš do dubine. Hoteli su nikli duž cele plaže. Kažu da je do toga došlo poslednjih godina. Ali turista iz regiona nema u nekom broju. Posebno iz Srbije. Čude se ljudi odakle sam. Povezuju odnose naše dve zemlje sa Kosovom. Što i nije iznenađujuće. Ali ima Italijana i Turaka. I vidi se njihov uticaj na grad, posebno italijanski.
Za vegetarijance, poput mene, porcije salata su enormne. Nigde to nisam videla. Grilovano povrće, plus voćna salata gratis… Za ostale, oduševiće se ribom u svim oblicima. Jednostavnost je ono što opisuje albansku kuhinju. Bar je meni tako izgledalo. Lokalno belo vino je ekstra, Korča pivo onako. Nisam znala da Albanci voze uglavnom mercedes. Taksisti pogotovo. Nekako sve izgleda kao u Beogradu devedesetih. Ali, čini se da je zemlja krenula napred. Njihova želja za boljim životom ovekovečena je u izreci da Albanci više veruju u Evropsku uniju nego u Boga. I jeste komunizam ostavio veliki udeo u religiji. Nikad manje džamija u nekoj muslimanskoj zemlji nisam videla.
Drač pomalo izgleda smešno. Kao da nisu obraćali pažnju na arhitekturu. Gomile velikih zgrada nabacanih iza plaže, na brdima, u raznim bojama… Ali to mu nekako daje šarma. Staro i novo. Kičasto, ali ipak lepo. Ulice prepune prodavaca, smeća nije da nema, negde je i kanalizacija pukla… Sve je to nadomestila neviđena ljubaznost Albanaca, od kojih bi Srbi mogli da uče.
Negde sam pročitala da je Drač „krčma Jadrana“. Tačno je da može dobro da se pojede i popije i to za male pare.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
