Smisao puta

Travnik, kako i dolikuje nekadašnjoj prestonici, ima ih sedam, najviše u Bosni i Hercegovini. Izvanredno klesani natpisi na arapskom jeziku su pravi dokument u kamenu. Nišan vezira Dželaludin paše je divno ukrašen, a beše veliki hrsuz. U njegovo vreme na zidu jedne kuće bio je postavljen aršin, turska mera, a na oba kraja šipke vezirov pečat. Po celoj Bosni se proneo glas o ovom aršinu. Bio je upozorenje da za svakog važi ista mera u dodeli pravde.

Mnogo poštovani vezir Abdulah paša Deftedarija zaslužio je posebnu pažnju. Vele da nije slušao ni Istanbul kad je došlo do spora sa Austrijom te je rekao: „S ramena glavu dajem, ali kamena jednog ne dam“. A Ivo Andrić ovako zapisao: „Jedino pored same vode trepti slab sjaj iz Abdulah-pašinog turbeta. To je sveća koja stalno gori nad grobom ovog paše. Ostao je u uspomeni sveta kao blag i pravedan upravljač. Pre smrti je zaveštao svoje imanje travničkoj tekiji i drugim ustanovama. Ostavio je znatnu sumu da mu se sagradi ovo lepo turbe od dobrog kamena, a iz prihoda od kuća i kmetova da mu pored groba gori danju i noću voštanica neobične debljine. Grob mu je uvek pokriven zelenom čojom na kojoj je bio natpis: „Neka Svevišnji rasvetli njegov grob“.

Ovaj neobični zavet bio je mistrija za francuskog konzula, ali pre nego što će zauvek napustiti Travnik, shvatiće.

„Da, taj paša je znao kakvih mračnih večeri i maglovitih dana ima u ovom tesnacu, znao je kako ljudi brzo zaboravljaju i žive i mrtve, izneveravaju obaveze i krše obećanja. Zato je sve što je velikim naporima, junaštvom i pameću stekao u svom kratkom životu, dao za ovaj plamičak koji gori nad njegovim nemoćnim ostacima. Dabogme, ovo malo plamena nije mnogo ni sigurno, ali je sve što se može: jednu tačku mračne i studene zemlje trajno osvetliti. A to znači ozariti, pa ma samo i jednim zračkom, sve oči koje ikad tuda prođu“. Nije lako u Travniku izbeći fascinaciju, izbeći fragmente istorije, vratiti se realnosti i sjaju običnog letnjeg dana. Još je u 18. veku mostarski pesnik Bulbulija pevao: „U Travniku se zbriše hrđa sa srca, voda i vazduh razgaljuju“.

Iz tog svog rodnog grada, u kome se prepliću fikcije i istorija, sevdahom opevanog, Ivo Andrić poneo je priču o „srednjem putu“.

„Znači da su svi putevi samo prividno išli napred, a u stvari vodili u krug kao varljivi lavirinti iz istočnjačkih priča. Znači da ne postoji srednji put, onaj pravi, koji vodi napred, u stabilnost, u mir i dostojanstvo nego da se svi krećemo u krugu, uvek istim putem, koji vara, a samo se menjaju ljudi koji putuju, stalno varani. Samo se putuje. A smisao i dostojanstvo puta postoje samo ukoliko umemo da ih nađemo u sebi.“