Snovi jednog putnika

Ima tu i izuzetaka, ali sve su to uglavnom brežuljci veoma nalik jedan drugome, visoki u odnosu na nivo mora, svaki od njih rame uz rame sa onim pored sebe. U svakom slučaju, ako se jedan usudi da odstupi od ovog reda ili se iznenada ispruži u visinu, onda su brda veća, putnik ima drugačije poimanje veličina, ne toliko zbog tog prizora što se nalazi blizu, više zbog onog planinskog masiva u daljini. Kada priđe, uočava kako razlika i nije bila tako velika, ali je bila dovoljna da na trenutak zavara. Železnička pruga koja ide pored puta izgleda kao dečja igračka, ili su to relikti davnih vremena. Putnik, čiji je dečački san bio da postane mašinovođa, sumnja u to da su lokomotiva i kola iz ovog vremena, čini mu se da su predmeti iz muzeja sa kojih ni planinski vetar ne uspeva da skine paučinu. Ova deonica pruge zove se Sabor, po reci koja vijuga i uvija se da bi dosegla Doro, ali gde je nestala ona draž koju su davali vagoni u vidu natkrivenih kola, putnik ne uspeva da otkrije. Ne primetivši da je prošao brdovite predele, putnik stiže u Mogadoro. Popodne, i dalje svetlo, polako iščezava i sa vrha zamka mogu se videti plodovi rada meštana. Sve padine u okolini su obrađene, igra je to gredica i obradivih površina, jednih ogromnih, drugih nešto manjih koji kao da služe tek da bi popunili praznine velikih. Putnik je odmorio oči i bio bi potpuno miran da se nije kajao što je iz zaklona u bedemima oterao jedan par zaljubljenih koji se tu šetao i mazio. Ovde u Mogadoru bio je to još jedan primer starog sukoba između dela i namere. U obližnjem seocetu Azinjozu rađa se putnikova strast prema ovom romaničkom seoskom predelu na severu. Izgledu sićušnih crkava nedostaje smelosti, jer je koncept njihove gradnje donet izdaleka i samo blago izmenjen kako bi sačuvao prestiž graditelja, ali mnogo se vara onaj ko smatra da je videvši jednu video sve. Trebalo bi ih obići natenane, čekati u tišini da kamenje odgovori i, ako bude imao strpljenja, putnik, ovaj ili bilo koji drugi, svaki put će iz njih izaći pokajnički. Pokajnički zbog toga što nije ostao duže jer nije dobro zadržati se četvrt sata pored neke građevine podignute pre sedam stotina godina, kao što je slučaj sa ovom iz Azinjoza. Pogotovo kada počinju da prilaze ljudi koji žele da razgovaraju sa putnikom, ljudi koje bi upravo valjalo saslušati jer su baštinici tih sedam vekova. Maleni atrijum prekriven je travom, putnik kroči na nju svojim otežalim čizmama i oseća se, ne zna zašto, kao obnovljen. Koliko god razmišljao, to je ta reč, nema druge, i ne zna da je objasni.

(Odlomak iz knjige: Putovanje kroz Portugaliju“, izdavač: Laguna, prevod s portugalskog Tanja Štrbac)