Stvarno i nemoguće 2

  Kao što te, drzneš li se pa kažeš da realnost mora uvažavati, momentalno nabede da „prodaješ Kosovo“. Odeš li i korak dalje, pa ustvrdiš da kosovske secesije verovatno ne bi bilo da se ovde realnost bar donekle uvažavala, onda ćeš dobiti nabusit odgovor da realnost nisu uvažavali neki bivši, zli ljudi, komunisti, soroševci, prodane duše, a da će oni, novi ljudi, ispraviti njihove greške. Što se, naravno, nikada ne događa. Naprotiv! Kao što nas iskustvo uči, svi „novi srpski ljudi“, čim osvoje Prezidencijalni konak i Pustolinu u Nemanjinoj, udarnički nastavljaju sa ponavljanjem grešaka „bivših, zlih ljudi“, pritom praveći nove. Istini za volju, i nemaju mnogo izbora jer, strogo uzev, Srbijom i ne vladaju oni – oni najčešće ne vladaju ni samima sobom – nego puki determinizam. Tako to ide, a marksističko-svetosavska svest nije u stanju da pojmi da tamo gde se ne vlada zakonima, nego samovoljom i voluntarizmom, na snagu ubrzo stupa Marfijev zakon, naročito onaj njegov paragraf koji kaže: „Ako se neki posao može obaviti na dva i više načina, a samo jedan vodi u propast, biće urađen baš na taj način.“

 Stavite ruku na srce, recite: ne činili li vam se da se u Srbiji gotovo sve radi po (Marfijevom) zakonu? Još je drevni Hercen zaključio da su Sloveni mnogo više geografska nego istorijska pojava. Šta je, dakle, Hercen time hteo da kaže, a nije do kraja rekao? Čini mi se da je hteo da kaže da Sloveni – a naročito Srbi – ne računaju sa faktorom vremena. Čini se Slovenima – a meni se čini naročito Srbima – da vremena ima na pretek, a da prostora uvek manjka, što je kobna zabluda jer prostora zapravo ima koliko hoćeš, dočim je vreme ograničeno i – što je crnje i gore – neumitno protiče habajući sve što mu se nađe na putu, a što se iz nebrige ne održava i ne obnavlja. Ovo ni Marfi ni Hercen nisu pominjali, ali ima tu još jedan jeben zakon: Onaj ko uludo traći vreme, ubrzo ostane bez prostora, a često i bez glave. Utuvite ovo, đuturumi.