Sunce i Pikaso

Od Malage obalom Kosta del Sol ka jugozapadu nižu se jedno za drugim mesta koja predstavljaju poznate centre španskog priobalnog turizma. Prvo smo otišli na tvrđavu Gibralfaro, koja je najviša tačka Malage, sa koje je pogled odličan, a potom smo se prošetali centrom grada koji je popločan velikim mermernim pločama, sa zgradama u mediteranskom stilu. Glavna ulica je prelepa. Lokale su zakupile najveće modne kompanije. Nismo bili lenji i zavirili smo u mnoge i shvatili da su cene niže nego u Beogradu za oko 30 do 40 odsto. U jednoj sporednoj uličici ugledali smo Katedralu. Počela je da se gradi 1528. godine. Zbog nedostatka novca 1765. godine prekinuta je izgradnja, pa je severna kula viša od južne. Lokalci je zovu La Manquita, što znači „Jednoruka dama“. Premda je spoljna barokna fasada veoma raskošna i nikada se ne bi primetio taj nedostatak da ne postoji taj nadimak. Svaki kutak je iskorišćen za predstavljanje umetnosti, pa se tako na malim trgovima mogu videti skulpture neobičnih oblika. Ljudi su na prvi pogled srećni, veseli, lepo i kvalitetno obučeni. Uz obalu su izgrađeni hoteli i veliki stambeni blokovi. Jedan od njih u kojem je bio i naš hotel je La Malagueta, koji ima i svoju plažu. Dok smo mi bili u Malagi, ljudi su se sunčali i odmarali na plaži za vreme sieste, ali niko se nije kupao. Iako je luka u neposrednoj blizini, voda je bila potpuno čista. Prolazeći pored koride Plaza de Toros vraćate se nazad u centar. U nastavku su zgrade skupštine grada i drugih institucija. Staza vodi do velike tvrđave Alkazabe, građene od VIII do XI veka od strane Mavara, za koju kažu da je najočuvanija arapska tvrđava u Španiji. Ona je starija i od Alhambre i Alkazara u Sevilji. U centru grada je Pikasov trg, na kome je kuća u kojoj se rodio slavni slikar kao i muzej sa preko 150 njegovih radova koji je otvoren u palati Buonavista. Uveče ulice su bile prepune turista i lokalaca. U baštama kafića i restorana bilo je teško naći slobodno mesto. I tako se u Malagi završio naš boravak u prelepoj Andaluziji.