Tacit u prestonici

Natpisi iznad vrata i na oknima orošenim tokom hladnih meseci vraćali su barovima izgubljenu magičnu moć reči, tako da su, i kada bi napolju počelo da se mrači, još uvek zračili tamnom svetlošću uroka i u svom svetlu otkrivali lica ponekad više a ponekad manje lažnih vidovnjaka, svetaca, proroka i rezervnih polubožanstava. Kamuflirane Bude na rasklimatanim stolicama, Isusi u crnom, dlanovima prikucani za šank, Marije sa pank frizurom i Krišne maskirane u srednjoevropske intelektualce.

Uz toliko zaslepljujući sjaj okoline i kompleksne razgovore o stalnosti nestalnih ljubavi, novim zakonskim regulativama vezanim za vraćanje plastične ambalaže i delimično zaboravljenoj pesničkoj sceni iz osamdesetih sa Prenzlberga, na putu ka kući mi se ubrzo dogodilo da sam kao kakav Hildebrandov konj otkaskao u pogrešnom pravcu, na tuđu zemlju. Na svu sreću se, kao i uvek, na ulici našao neki Tacit, koji je moj nesigurni kas preusmerio ka izgubljenoj stanici podzemne železnice. Pokretne stepenice su nas usrkale poput vremeplova, dok mi je Gaj Kornelije pričao o starim Germanima kao narodu između Rone i Dunava, nepodesnom za fizički rad, o plemenima koja su, više nego da obrađuju polja, volela da izazivaju neprijatelja na borbu, o lenjivcima koji su još pre dve hiljade godina voleli da po čitav bogovetni dan spavaju i hodaju naokolo obučeni u kožuh privezan trnom, ili najradije goli, o narodu koji ne zna za jesen, već samo za tri godišnja doba, o velikim privrženicima vernosti, monogamije i ženskog roda. A onda je Tacit nestao u blagom treperenju peronskih halogenki. U Rimu se poslednjih godina prvog veka prejeo Cezarovih zapisa o Germaniji i do nepodnošljivosti se naslušao priča o legionarima i trgovcima koji su se vraćali sa hladnog severa.

Kao slobodouman muškarac, zasitio se tumaranja po stanicama podzemne u antičkom Rimu i potrage za mogućnošću da uživo sretne nekog od likova iz svojih spisanija. I sam sam ih se zasitio, i odjednom mi je postalo jasno da je iznenadni, elegantni nestanak Rimljaninu naložilo njegovo bogato iskustvo vezano za podzemne krajeve. Ugledala me je grupica u crni džins i kožu obučenih potomaka otpadnika germanskih plemena, jedan od njih je nešto povikao, zazveckale su alkice kojima je bio okićen kao božićna jelka, i kada je zajedno sa još dvojicom krenuo ka meni, na gornjem svetu je bila ponoć.

 Tacit na deset mesta govori o tome da između Germana i uličara postoji rodbinski kontinuitet. Kao prvo: Tacit izveštava da Germani uvek, a posebno zimi, vole da borave u iskopanim jamama, u kojima mogu da se ugreju i gde ih neprijatelj teško može videti. Osvrnuo sam se oko sebe i primetio da smo sasvim sami, ja, i u crno obučeni prijatelji koji su mi prilazili, u njihovom boravištu. Kao drugo: <I>Ut primum adoleverint, crinem barbamque submittere nec nisi hoste caeso exuere votivum obligatumque virtutu oris habitum<I>; kada odrastu, puštaju bradu i kosu, i skraćuju ih tek kada ubiju prvog neprijatelja. Kao treće: kada mi je prišao, uličar je ponovo povikao, njegov cvileći glas je odjekivao duž samotne stanice i nestajao u tami železničkih rovova odakle se vratio ponajviše nalik cijukanju pacova. Ratničke pesme Germana Tacit opisuje kao neharmonične. Njihov glavni cilj je bio da dosegnu grub, odzvanjajući ton. Dok su vikali, germanski ratnici su, da bi ostvarili što veću rezonanciju, ispred usta držali štit. Te večeri je umesto štita poslužilo moje lice, kapljice pljuvačke iz mraka bukačkih usta prštale su na dva prsta preda mnom. Kao četvrto: Tacit kaže da se retko umivaju. Kao peto: nad ustima iz kojih je, poput nekog duha, ka meni hroptao glas, nos su probadale dve velike srebrne alke. Oni najhrabriji, tvrdi Tacit, nose čelični obruč, inače obeležje sramote.

<I>Iz knjige Aleša Štegera Berlin, Izdavač: Arhipelag, prevod sa slovenačkog: Ana Ristović<I>.