Tajna pred očima

Jedna crvena škoda zamiče jednog takvog proletnjeg dana kroz voćnjak mojeg dede iz malenog sela Ivanja. Ivanje se smestilo na ulasku u Prijepolje, uz Lim pa uz okolna brda sa istočne strane ove reke. Na jednom od takvih brda zvanom Crna Stijena smestilo se dedino omanje imanje. Prilazimo imanju prelazeći potoke, koji se odjednom pojavili pa grgoljaju sa svih strana. Niz padine se žuti od bokora jagorčevine i ledinjaka i plavi od ljubičica.

Na ulasku u dvorište dobrodošlicu uvek požele koke, koje poplašimo bukom motora, pa se razbeže glavom bez obzira. Ali čim se motor škode ugasi, evo ih opet sa poznatim, kokošijim kljucajućim ritmom. Tu je naravno i jedan do dva petla koji brinu o svom haremu.

Baka Lena je obično u mljekaru, a deda Petar ili u magazi ili negde u voćnjaku. On je od zarasle utrine, strpljivo iz godine u godinu podizao svoj voćnjak. Ima tu svega: od šljiva ranki i požegača preko krušaka karamanki i jer(i)basmi do jabuka budimki i petrovača. Nađe se pokoji orah, višnja i dunja, što će na jesen da krasi orman i da zamiriše celu sobu…

Baka Lena prvo ponudi surutku, zna da je lekovita, ali unuk beži od surutke glavom bez obzira i završi u dedinom krilu. Deda iz džepa izvadi orah, kao čudom zalutao u njegove plave radničke pantalone. Skrca ih među dlanovima i ponudi unuku. Unuk ovo ne odbija. Sedne uz dedu i gleda na voćnjak koji se rascvetao i sav je u belo-ružičastom. I baka zagleda kako se voćnjak prolepšao. Svuda miriše behar, cvetovi polako opadaju i prave pravi mali beli tepih pod stablima. Meteorološki rečeno, ovde uvek duva neki slab vetar promenljivog pravca. Godine me naučiše da je on veoma nalik našim životima.

Na ulasku u kuću uz prozor je ružičnjak. Često kada stignemo u posetu za okrepljenje se dobije čaša hladne vode sa česme i slatko od ružinih latica. Ko ne voli ovo slatko, uvek će imati na izboru i slatko od oljuštenih šljiva ili rendane dunje.

Po okrepljenju, unuk će malo da vija po voćnjaku senice i drozdove, ponekog vrapca, čvorka ili grlicu. Kada čuje lupkanje, onda se primiri i polako prikrade drvetu na kome je detlić. Uvek ga iznenadi ta kombinacija boja. Kada se grana zanjiše jače, pojavi se jedan dug crni rep. Radoznale okice iza stabla proviruju i gledaju na dečaka, koji se „lukavo“ prikrada. U dva skoka veverica je već daleko, a njen rep kao da maše dečaku i kaže: zakasnio si jutros, vidimo se drugi put.