Tajne male varoši

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

O tome kako im je cela Juga zavidela, jer su se oblačili po poslednjoj modi, jer su imali ogroman sportski centar, stadion sa boljim drenažnim sistemom od beogradske „Marakane“ i fabrike sa više od 7.000 radnika. Sve će to reći zainteresovanom neznancu da ovaj slučajno ne bi pomislio da je nabasao na neku nasumičnu palanku ili, daleko bilo, selendru, u kojoj se oduvek ovako živelo. A o ovom danas? O ovom danas ima se malo šta reći, to bi bila hronika propadanja onog što je izgrađeno i postojalo pre „ovog rata“.

Pre rata je ovde bilo više od 18.000 ljudi. Postojao je plan da se grad širi i razvija do 50.000 stanovnika, ali je došao rat, izbeglištvo, pa mnogo godina kasnije i povratak u kom se mnogi nisu vratili. Sad ih ima manje od 5.000 i kažu da se osećaju kao slepo crevo, jer su kao grad sa većinski srpskim stanovništvom, zarobljeni u Federaciji i osećaju se zapostavljenim od svih strana, ili, u prevodu, niko da u grad uloži ozbiljan novac. „Ovde sve izgleda kao da se rat juče završio. Bihać ili Ključ su gradovi koji su možda još više nastradali u ratu, a sad izgledaju kao da metak jedan tamo nije ispaljen. Ovde sve stoji konzervirano tako da niko ni ne poželi da dođe ovde. Kao da je do juče ovde bilo ratište, a rat se završio pre 20 godina“, žali se ogorčeni Drvarčanin.

Šetnja glavnom Titovom ulicom u jednom delu zaista i počinje da liči na hod po crvenoj liniji: „Ovo je nekad bila bolnica“, „Ovo je trebalo da bude robna kuća“, „Ovo je industrijska zona gde su bile fabrike“, „Ovde su nekad bila tri bazena, olimpijski, dečiji i za skokove u vodu“, „Ovo su ostaci starog spomenika“… Kosturi svih tih zgrada i dalje zjape tako poluporušeni, otvoreni i napušteni, pružaju utočište mačkama i psima i pravo je čudo kako se nijedan režiser (barem prema mojim saznanjima) nije setio da ovde smesti neku svoju horor ili ratnu srceparajuću priču.

Ostatak gradskog jezgra, u kom naravno, nema nijedne maloletne zgrade ili ustanove, podseća na toliko često viđenu scenu iz manjih mesta – mala, topla varoš u kojoj se svi poznaju i gde dani prolaze sporo i teško. Da se prekrati dan, svraća se u neku od, čini se, 100 kafana i kladionica ili se obiđu sve redom. I tako danas. I tako sutra. Prekosutra igraju Englezi, pa će se već lakše izgurati dan. Ceo Drvar izgleda kao da je pre dve decenije upao u komu i možda ga s vremena na vreme veštački probude da uzme malo vazduha, ali je sigurno bolesnik sa malim šansama za ozdravljenje. Čini se da mu polako otkazuje organ po organ.