Tragom Lorensa od Arabije

Litice su omekšavane i oblikovane vetrom. Svuda se nadnose nad tlom, a svaki posetilac koji odozdo gleda u njih oseća se malecan kao dete puno strahopoštovanja. Lorens od Arabije prenosilac je slave Ruma. Lorensov duh lebdi nad ovim delom Jordana još i više nego Mojsijev. Nakon što smo stigli do centra za turiste, dobili smo svog vozača i njegovu staru tojotu. Sam automobil a ni njegov vozač nisu nam ulivali poverenje. Pa jednostavno vozač je bio premlad, a automobil prestar. Ali šta je tu je, nema nazad. Odabrali smo petosatnu turu koja obilazi sva važna mesta i na kraju sa zalaskom sunca u pustinji. Krenuli smo u avanturu sa našim vozačem za kojeg se ispostavilo da ne zna nijednu reč engleskog pa smo poveli za svaki slučaj i našeg prijatelja iz Jordana, Saida. Prva lokacija na koju smo stigli je izvor nazvan po Lorensu, koji se nalazi na brdu. Zaustavili smo vozilo pokraj šatora gde je bio jedan beduin. Odmah pored su i peščane dine. Prekrasne su. Izrazito crveni pesak koji je toliko usitnjen da se zapravo pretvorio u prah. Zbog toga je jako teško penjati se po njima. Ali fotografisanje je pravi užitak. U neposrednoj blizini je i zid sa Nabatejskim crtežima starim više od dve hiljade godina. Na zidu su nacrtane kamile. Sledeće mesto na našem putu je bila kuća Lorensa od Arabije. Očekivala sam neko grandiozno zdanje, kad tamo hrpa kamenja. E moj, Lorense. Nakon toga smo naišli na samostojeći most kojeg je priroda napravila iznad dubokog ponora. Mesto je jako fotogenično i nalazi se na svim razglednicama iz Vadi Ruma. Naša Jovana se uz pomoć našeg ljubaznog vozača popela gore i konstatovala da je pogled prelep i da se sve vidi do kraja pustinje. Duboko u pustinji pokazuju nam kamen sa kojim se šminkaju beduinke. Boje peska smenjuju se dok se vozimo džipom. Stižemo do ogromnog kamena i tu čekamo zalazak sunca. Posmatramo suton u Vadi Rumu, srećni kao nikada do tada. Jedno nezaboravno iskustvo koje vam od sveg srca iskreno preporučujem.