Tranziciona priča

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Pre rata su od plate izdvajali za izgradnju velikog sportskog centra i sada ih napuštena skakaonica koja se vidi iz dobrog dela grada, podseća na uzaludnost ulaganja u mesto u kojem živiš. Uporedo sa sumornom ratnom, ovde traje i druga sumorna „tranziciona“ priča koja je dobro poznata svakome ko još uvek svoj hleb zarađuje u malom gradu, bilo gde na brdovitom Balkanu. Ta univerzalna, a ipak za svako mesto, za svaku fabriku i za svakog otpuštenog radnika posebna i drugačija priča o nekadašnjim fabrikama – gigantima koje su radile, zapošljavale, izdržavale, prehranjivale, bile i majka i maćeha. Priroda je tako htela da ovaj kraj bude idealno mesto za iskorišćavanje i preradu drveća i šuma. Gde god da se okreneš sve zeleno i pitomo. Više od jednog veka, otkad je neki bogati austrijski industrijalac otkrio taj drvni potencijal, pa sve do danas, to je glavna grana industrije i žila kucavica Drvara. Razlika između tog Austrijanca i današnjih vlasnika lokalnih pilana je, kako tvrde meštani, u tome što je ovaj prvi ulagao u ovaj grad, sagradio prugu i maltene ni iz čega izgradio nešto, dok ovi drugi uništavaju i ovo što već postoji. Meštani kažu da se drveće seče nemilosrdno i bez poštovanja potrebnih procedura, da se sve posečeno izvozi i da ne postoji skoro nikakvo pošumljavanje ili plansko delovanje. Ipak, srećni su kad i u takvim fabrikama uspeju da nađu posao. Mračna predviđana (zasnovana na iskustvu) kažu da će gazde biti tu dok ne iscrpu sve resurse, a onda će u stilu goluba u mađioničarskom triku jednostavno nestati. Nestaće i šume, i vode, i vazduha, kažu. Između vremena ove dvojice industrijalaca, i jedan drugi čovek video je potencijal Drvara, doduše potencijal da u ovom mestu sačuva živu glavu, a to je bio Tito. Živelo se ovde lepo za vreme Tita, ali se lepo živelo i od Tita, što je bila privilegija samo nekolicine gradova u SFRJ. Tadašnji planski turizam dovodio je ovde nekoliko stotina hiljada turista godišnje i mahom su hrlili da posete Titovu pećinu koja je za neprijatelje ostala nepristupačna prilikom desanta na Drvar. Nažalost, i za većinu današnjih posetilaca ona ostaje nepristupačna, budući da nas je prilikom prvog pokušaja obilaska kod same kapije u podnožju, umesto kustosa ili stražara, dočekao mali poskok, a u drugom pokušaju, savladavši uzbrdicu od suvog kamena i došavši do ulaza u samu pećinu, shvatili smo da je ipak za obilazak potrebna ludačka hrabrost i neustrašivost. Da je bilo razumevanja ovde je i dalje moglo da se živi od turizma – od Tita, od prirode, od vode i vazduha kakvog je sad teško naći. Ovako su stare zgrade porušene, a nove neizgrađene, šiblje i korov je narastao, a niko ga nije posekao, drveće je posečeno, a novo nije zasađeno, a ljudi su otišli i ne vraćaju se.