U Lemijeoj knjižari

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 Jedna od najpoznatijih malih knjižara u svetu i jedina zvanična antikvarna knjižara u Novom Sadu?

Po tome što obe i dalje opstaju uprkos on-lajn prodaji knjiga i obezličenim megalomanskim knjižarskim lancima zatrpanih bestselerima. Zato što se i na jednom i na drugom mestu veruje u kult knjige i neguje kultura čitanja.

Na uličnom zidu Šekspirove knjižare stoji fotografija Volta Vitmana. U izlogu Keruakov Satori u Parizu, Džojsov Portret umetnika u mladosti, Šekspirov Hamlet. Iste ćete naslove pronaći i u Lemijevoj knjižari u kojoj ćete uz recimo Berhardov Poremećaj, Remboove pesme i Karverovu Zimsku nesanicu, otkriti i čitav niz antikvarnih knjiga, koje su nekada pripadale čuvenoj novosadskoj antikvarnici Orfelin.

Džordž Vitman, osnivač Šekspirove knjižare, knjigoljubac koji se čitavog života opirao komercijalizaciji, doživljavajući sopstvenu knjižaru kao „socijalističku utopiju maskiranu u knjižaru“, za kojeg su Tolstoj i Dostojevski bili realniji od njegovih suseda, sebe je doživljavao kao romanopisca čiji se „roman ne sastoji iz poglavlja nego iz prostorija knjižare“.

Za Lemija je „čitalac važniji od kupca“ jer njegova knjižara nije obična prodavnica knjiga, kao što ni on nije trgovac. U njoj ne postoje top-liste, ne favorizuju se knjižarski hitovi, ali ćete, uz obavezno „dobar dan“ i „doviđenja, otkriti novog sagovornika, srodnu literarnu dušu, knjige koje se više ne nalaze ni na jednom na drugom mestu. Lemijeva knjižara je utočište, kako bi to Kiš rekao „za decu i za osetljive“. Za njih je ona više od knjižare – biblioteka, literarni klub, mesto na kojem su, zahvaljujući običaju koji su započeli Lemi, Zvezdana i Marijana zajedno proslavili rođendan nekog od pisaca: od Danila Kiša, preko Mike Antića, Šekspira, Balzaka, Lorke, Puškina, DŽojsa, Desanke Maksimović, Hesea, Šimborske, do nedavno Horhea Luisa Borhesa. Zapravo, svojevrsna intimno-javna čitanja „pokreta uličnih čitača“ dešavaju se na novosadskim ulicama koje su nazive dobile po imenima pisaca, dok se rođendani onih pisaca koji u Novom Sadu nemaju ulicu (kao što je recimo slučaj sa Borhesom) čitalački obeležavaju na terasi ispred Lemijeve knjižare.

Očigledno je da je u susretu sa svakodnevicom i sveopštom globalizacijom, koja simplifikuje i banalizuje naše duhovne potrebe i navike, knjižare gube stari šarm. No, Lemijeva knjižara u Novom Sadu, kao i ona Šekspirova u Parizu predstavljaju mesto na kojem smo, u stanju da poverujemo u Heseovo proročanstvo da će „što više novi izumi budu zadovoljavali potrebe naroda za zabavom i obrazovanjem, knjiga ponovo steći dostojanstvo i autoritet“.