U magličastom beskraju

U jednom trenutku u meni se stvara osećaj da svi zajedno predstavljamo jedva vidljivu, beznačajnu, skoro ništavnu tačkicu u tom magličastom beskraju iznad, i tamnom gromadom ispod. Duboko zaneta tim mislima, najednom se kroz mali avionski prostor provuče nešto što mi zagolica nozdrve, probudi čula istovremeno me bacajući u stvarnost. MIRIS sveže pržene kajgane oplemeni svaki kutak unutrašnjosti avionskog prostora. Istovremeno brišući bilo kakav osećaj ništavnosti, zamenivši ga drugim mnogo realnijim – osećanjem gladi!

Plavi beskraj, planina od iskona i sveža pržena kajgana na 14.000 m, obeležile su jedan neponovljiv trenutak koji se duboko zario u svest. Stižemo u Peru iz Kolumbije posle nekoliko sati leta. U Limi ćemo boraviti samo jedan dan, pošto prvo idemo za Kusko i Ande. Tek u povratku predviđena su tri dana za razgledanje prestonice Perua. Hotel u Limi je na samoj obali Pacifika u rezidencionalnoj četvrti „Miraflores“. Čim smo se smestili, upozorili su nas: „Ako šetate od hotela do obale, postoji petnaest procenata mogućnosti da budete opljačkani; ako šetate samo pedeset metara dalje, postoji petnaest odsto da ne budete opljačkani!“ Pošto smo se oglušili o savet i iscrpno razgledali i jedan i drugi kraj, sudeći po iskustvima ostalih iz grupe, mi smo pravim čudom ostali intaklt.

Krećemo na jedan od lokalnih aerodroma, odakle letimo za Kusko. Pogled na aerodromsku zgradu deluje deprimirajuće: najobičnija niska kuća sa četiri velika otvora bez vrata, kroz koja prolazimo bez ikakve provere. Izlazimo na pistu pa prema čudesno malim avionima, oguljene plavobele boje, sa naslonjenim niskim stepenicama uz koje se upravo penju žene seljanke u neobičnim nošnjama. Kosa, obično skupljena na potiljku, pokrivena je šeširom koji malo zaklanja lice širokih rumenih jagodica, sitnih crnih očiju, tamnocrvenih usana iza kojih proviruju jaki, često nepravilno raspoređeni zubi. Obučene su do kolena u kratke i naborane suknje, tako da im noge izgledaju nesrazmerno tanke prema širokom telu. Pošto se vraćaju sa pijace, nose sa sobom velike pletene korpe sa neprodatom robom. Jedna od njih je puna petlića crvenih krestica, čije je kukurikanje odzvanjalo kroz mali prostor aviona. Bezbroj dečijih glava sa tršavom kosicom vire iz nosiljki od krpara obešenih na leđima majki dok ulaze u skoro već pun avion. Pored korpi, nađe se tu i poneka vreća krompira koja zakrči i onako uski prolaz.

Nas dvoje se jedva smestismo: muž malo povijene glave, zbog niskog svoda, sa mukom namešta dugačke noge u kratki prostor ispred nas. Još nismo ni poleteli, kada poče šuštanje i odvijanje mnogobrojnih paketa, iz kojih se pojavljuju kuvani kukuruzi, hleb i sušeno meso, pa uz sveopšte mljackanje i glasno uživanje poče kolektivni ručak od koga ni petlići ne ostadoše praznih kljunova, što i dokazaše zadovoljnim kukurikanjem.