U manastiru El Deir

Trebalo nam je 35 minuta da se popnemo i ugledamo najveću građevinu Petre. El Deir, u prevodu manastir, je monumentalan, visok 50, a širok 45 metara. Zaista ste mali pred njim. Samo vrata su visoka osam metara. Klesan je u steni, sa druge strane planine, skriven od pogleda. Uklesani krstovi unutra svedoče o monasima koji su tu boravili i na osnovu kojih je dobio ime. Žućkaste je boje. Na vrhu tolosa stoji urna visine devet metara. Na nju su se ludo hrabri turisti penjali pa je sada zabranjeno, iako levo od manastira vidimo stepenice koje vode do urne, tj. najvišeg vrha manastira. Odlazimo u restoran koji gleda na manastir i osvežavamo se naravno limunadom sa nanom. Vidimo ljude koji stazom odlaze iznad restorana. Radoznali, pratimo ih i na vrhu čuke, vidimo se kako se vijori jordanska zastava i onda vidikovac sa koga puca pogled na planinske vrhove, a neki kažu i na Izrael. Presrećni, silazimo i srećemo entuzijaste koji se penju pod teškim uslovima jer ih sunce prži u leđa. Srećemo i beduinku koja u planini kuca SMS poruke. U podnožju odmaramo se u hladovini restorana „Kraun plaza“ koji se nalazi pored malog arheološkog muzeja u kome su izložene skulpture pronađene u Petri, a deo je izložen i u Arheološkom muzeju u Amanu, koji ćemo posetiti par dana kasnije. I na kraju ostao nam je još Žrtvenik. Kada krenete sa platoa Riznice, otvara se široki put koji vodi u Ulicu Fasada, koja predstavlja nekadašnje kuće i administrativne građevine. Odmah sa leve strane su stepenice čiji kraj se ne nazire i imate utisak kao da vode do neba. A vode do Žrtvenika. Ima ih 650. Manje nego do manastira, ali je teže popeti se njima. U početku su široke, pa uže, negde ih uopšte nema. Negde na pola puta nesvesni skrenuli smo sa staze, ali srećom mala beduinska devojčica nam je počela vikati „Wrong way, wrong way“ i vukući nas za rukav vratila na pravi put i odvukla nas do svoje mame koja ima šop na stepenicama i koja nas je zaustavljala da popijemo čaj i kupimo nešto u njenom šopu. Obećali smo da ćemo u povratku svratiti. Konačno dolazimo na visoku zaravan odakle puca predivan pogled na amfiteatar, centar grada i okolinu. Žrtvenik se nalazi levo od podijuma, sa rupom u sredini i malim kanalom za odvođenje krvi žrtve. Sunce peče. U povratku svraćamo na čaj kod devojčicine mame. Kada je čula da smo iz Srbije, izvadila je naših deset dinara koje je dobila od naših turista kojima je prodala nakit i zamolila nas da joj objasnimo koliko je to jordanskih dinara. Kada smo joj rekli da njen novac nema nikakvu vrednost, počela je da plače i rekla šta sada da kažem mužu. Da bismo je utešili kupili smo narukvice u njenom šopu.