U milosti bogova

„Dragi naši, morate biti strpljivi i saslušati nas pažljivo. Visinska bolest je vrlo neprijatna i može da izazove ozbiljne posledice ako se ne pridržavate naših saveta. Ove tablete ćete piti sa… vode…. Ne smete se mnogo smejati, ljutiti, ni pričati. Zato što na tim visinama…“

Konačno, posle jednog sata odahnusmo.

„Pa, baš su preterali sa pričom! Nas dvoje smo bili na Andima, i sve to znamo“, kažem mužu poluglasno.

Let do Katmandua, prestonice Nepala, trajao je deset sati. A samo jedan sat do Tibeta.

Sve vreme smo nadletali oblake između kojih su provirivali oštri, gotovo igličasti planinski vrhovi. Posle izvesnog vremena začuo se glas pilota. Nerazgovetan je i mnogi od nas nisu razumeli šta je rekao. Zato u čudu gledamo majušne i krhke nepalske stjuardese kako užurbano trčkaju navlačeći kožne zastore preko okruglih avionskih prozora.

„Šta se dešava?“, pitaju neki panično.

„Nadlećemo glečere“, odgovoriše uz osmeh: „Ne smete podizati zastore, sunčeva svetlost se odbija od vrhove i toliko je jaka da preti slepilom! Zato vas molimo da ih ne dirate.“

Svi smo mirni. Kada su stjuardese podigle zastore, avion je već bio u položaju sletanja.

Dole, između golih brda, svetlucale su reke smaragdnozelene boje; i izgledale kao dečiji crtež na papiru.

„Dragi putnici, za koji trenutak slećemo u Lasu“, oglasio se pilot.

T i b e t!!!

Zar je moguće da sam najzad stigla u zemlju o kojoj sam toliko čitala, maštala i čeznula!

Istog časa kada je avion dodirnuo pistu, srce mi je poskočilo. Znala sam da je avantura već počela…

Umesto zemljane zaravni, dočekuje nas betonska pista, nova aerodromska zgrada sa jakim mirisom dezificijenta, kombi na malom parkingu i crnpurast, kosooki, rumeni Tibetanac sa šeširom na glavi.

„Dobro došli u Lasu! Ja sam vaš vodič. Zovem se Rinčin.“

Drugi čovek, sličan njemu samo viši, vozač Ciling, izađe iz kombija noseći KHATE, bele svilene šalove koje nam Rinčin, kao znak dobrodošlice, stavlja oko vrata. Na dnu te paučinaste tkanine su utkana slova: „Dobro zdravlje i milost bogova!“ Kasnije ću saznati da su khate neizbežne pri svakoj vrsti darivanja, pa čak i prilikom najobičnije

posete prijateljima i rođacima.

Krećemo. Ispred nas je novi asfaltni put kojim ćemo stići u Lasu za dva sata vožnje.

Svuda unaokolo su gola brda. Uz put nas prati reka, široka i plitka uz čije korito se dugo vozimo. U Tibetu je zovu Jarlung, a u Indiji će biti Bramaputra, dugačka tri hiljade kilometara. Pusto je, nema Ijudi, drveća, ni trave. Malo dalje dva čoveka su u vodi: prave čamac od kože jaka. Potrebne su tri kože za jedan. Jak je tibetanski vo neobičnog izgleda. Ima belih, ali većina su crna sa dugačkom dlakom od koje se ne vide kratke

noge. Kao snažnu i korisnu životinju, poseduje ga skoro svako domaćinstvo na selu. Mužjaci služe za rad u njivi, prevoz i vuču, dok ženke daju izuzetno masno, gusto mleko koje nenaviknutom stomaku stvara tegobe. Meso od jaka jede se sveže ili sušeno. Tibet je jedan veliki „frižider“ u kome se zbog prohladnog i izuzetno suvog vazduha hrana nikada ne kvari.

Uz obalu je poneko drvo sa napupelim granama, svaka je okićena trouglastim zastavicama bele, žute, crvene, plave i zelene boje. Svaka od njih simbolizuje oblake, zemlju, vatru, nebo i vodu. Vijore na vetru sakrivajući sitno ispisana slova. To su molitvene zastavice koje će biti naš neizbežni pratilac duž celog puta. Tibetanci su vrlo pobožan i religiozan narod, u šta ćemo se kasnije uveriti.