U Muzeju Adama Mickjeviča

Česlav Miloš to kaže ovako: “On je za nosivost poljske književnosti bio preveliki, sve je prignječio“. U Parizu je, na Collège de France, držao i predavanja o srpskoj narodnoj poeziji, govoreći s posebnim oduševljenjem o “Ženidbi Maksima Crnojevića”. Mickjevič je, piše Miloš, “poeziju zapostavio radi Čina”. Baš zato, “radi Čina”, stigao je i u Konstantinopolj, septembra 1855 (Krimski rat bio je u punom jeku), a već u novembru pokosila ga je kolera. Njegove ambicije – da organizuje poljske jedinice za borbu protiv ruske dominacije u Poljskoj, nisu se ostvarile, nije doživeo da pozdravi “zoru slobode”, kao što čini u svojoj “Odi mladosti”. Do muzeja stižem kroz Bostan mahalu, jedan od kvartova koje su morali da napuste starosedeoci Grci 1955. godine. U njihove kuće uselili su se Turci iz unutrašnjosti zemlje, a devedesetih prispeli i Kurdi, „previše siromašni da bi otišli na neko drugo mesto“. A ovo izgleda tako da sam, ne jednom, pomislila “nomen est omen”, tj. da sam, ako zalutam, obrala bostan. Retke prolaznike ništa i ne pitam, sigurno nisu čuli ni za Mickjeviča ni za muzej. Ali evo ga najzad Tatli (Slatki) Badem sokak, a evo ubrzo i mene ispred muzeja. Na fasadi turska zastava i dvojezična spomen-ploča, s podatkom da je muzej otvoren 1955, povodom stogodišnjice pesnikove smrti.

U ovoj su se kući okupljali poljski emigranti, a danas, izgleda, dolazi retko ko, bar ako sudim po iznenađenju čoveka koji mi otvara vrata. Diskretno me je pratio, s osmehom ali bez reči. Ja ne znam turski, on engleski, a nisam se setila da progovorim bošnjački, možda bismo, kol’ko-toliko, i popričali.

U prizemlju, kod ulaznih vrata, u tmini jedne hladne sobe nalazi se onaj prazni grob, beli krst iznad nadgrobne ploče s pesnikovim imenom, i ikona Bogorodice. U ostalim sobama izloženi su dokumenti o pesniku i njegova dela, predmeti koji su mu pripadali, nekoliko njegovih i portreta njegovih slavnih savremenika, Šopenov, na primer. Pažnju privlači i portret pisca Mihala Čajkovskog, komandanta poljskih trupa u Turskoj, kome rodoljublje nije smetalo da pređe u islam i postane Sadik-paša. Svoju političku veštinu pokazao je i “na našim prostorima”, pri drugom izboru Aleksandra Karađorđevića za srpskoga kneza. Ovde je i pesnikova posmrtna maska, kao i pozivnica za pogreb, koju je potpisao njegov prijatelj Arman Levi. Leviju je Mickjevič pred kraj života govorio da “uvek ostavljamo malčice duše u svemu čega se dotaknemo”. Zato se valjda na ovakva mesta i odlazi.