U srcu kasabe

Most je imao veliku spomen ploču s natpisom. Bila je postavljena na kapiji, na zidu od crvenkastog kamena koji se uzdizao u visinu od tri aršina iznad parapeta mosta. Godina zapisana na njoj bila je 979. muslimanske hidžre, odnosno 1571. hrišćanske ere. Kapija je takođe glavna okosnica ovog romana, nepomična pozornica preko koje prolaze stotine života. Kapija je ključna tačka mosta kao što je most ključni deo grada. Andrić kroz usta jednog putnika Turčina izgovara sledeću rečenicu: „Njegova kapija je srce mosta koji je srce ove kasabe koja svakom mora da ostane u srcu.“ Radnja svakog poglavlja u romanu Na Drini ćuprija razvija se vrtoglavo, ali je, ipak, zaključak na kraju svakog poglavlja razmišljanje o onome što ostaje, što je neprolazno: o samom mostu i njegovoj pozornici. Prolaze ljudi, ideje, sukobi, pa čak i vode duboke Drine, ali se „na kapiji, između neba, reke i brda, naraštaj za naraštajem učio da ne žali preko mere ono što mutna voda odnese. Tu je u njih ulazila nesvesna filozofija kasabe: da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak, traje i stoji čvrsto, 'kao na Drini ćuprija“'. Tako završava peto poglavlje. Na fotografiji se vidi samo osam od jedanaest lukova mosta. Sagrađen po naredbi velikog vezira Mehmed-paše, prema nacrtu neimara Rada, „koji je morao živeti stotinama godina da bi sagradio sve što je lepo i trajno po srpskim zemljama, legendarni i stvarno bezimeni majstor kakvog svaka masa zamišlja i želi… „Ali ovaj most, kao i sve mostove u narodnim predanjima, zapravo je podigao sam đavo ili vile, baš kao i mnoga druga graditeljska dela širom Evrope i Španije, takođe. „Ljudi se sećaju i pričaju samo o onome što mogu da shvate i pretoče u legendu. Sve ostalo prolazi pored njih ne ostavljajući dublji trag, u nemoj nezainteresovanosti za prirodne pojave i nepoznate ljude, ne dotičući njihovu maštu i ne usecajući se u njihovo sećanje“, piše Andrić opisujući sopstveni rad kao sakupljanje ljudskih priča. I odmah dodaje sledeće reči: „narod lako izmišlja priče i brzo ih širi, a stvarnost se čudno i nerazdeljivo meša i prepliće sa pričama“'. Iz ove legende se izdvaja prva pomalo surova priča. Vila je noću rušila ono što bi se preko dana izgradilo. Jedan glas iz reke posavetovao je Rada da pronađe blizance, dečaka i devojčicu, i da ih uzida u središnje stubove mosta. Tako je učinjeno, „ali se arhitekta smilovao na njih i ostavio dva otvora na stubovima kroz koje je nesrećna majka mogla da podoji svoju decu“.

Iz knjige „Gradovi u kojima umine bol“. Prevod sa španskog Biljana Isailović. Izdavač: Arhipelag