Van Gog i Munk u muzeju

U želji da na različite načine kontekstualizuju Munkovo delo i da ga u susretu sa radovima drugih umetnika (re)interpretiraju, kustosi Munkovog muzeja u poslednje vreme realizuju zanimljive izložbe, tako da delo njihovog internacionalno najpriznatijeg vizuelnog umetnika dovode u vezu sa norveškom umetnošću (izložba sa kontroverznim Bjarneom Melgorom ili buduća sa skulptorom Vigelandom) ili sa imenima koja su postala nezaobilazni deo tradicije evropske umetnosti, kao što je slučaj sa Van Gogom.

Izložba „Van Gog i Munk“ je još jedan primer saradnje Munkovog muzeja sa značajnim evropskim muzejima – ovoga puta s Van Gogovim muzejom u Amsterdamu. Postavku čini više od stotinu radova, 70 slika i tridesetak crteža, a izložba je u javnosti predstavljena i kao neka vrsta Van Gogovog i Munkovog umetničkog testamenta jer su na njoj dela koje su obojica smatrali značajnim, između ostalih, Van Gogova „Zvezdana noć nad Ronom“ i toliko puta citiran i travestiran Munkov „Krik“ – simbol strepnje i otuđenja modernog čoveka, u čijoj je senci njegov celokupni opus, kada je reč o popularnoj kulturi i konotacijama koje u njoj provocira.

Iako se njihova dela prvi put prikazuju na zajedničkoj izložbi, nije neuobičajeno da se Van Gog i Munk pominju jedan uz drugog. Sličnosti između njih mogu se identifikovati na nekoliko različitih diskursa: tematskom, stilskom, estetičkom, sociološkom, etičkom, biografskom, psihoanalitičkom. Mogu se izvoditi korelacije na osnovu toga što njihova dela sadrže snažan emocionalni podtekst, zato što su obojica tematizovali egzistencijalne teme, strah, melanholiju, otuđenje; zato što su izgradili osoben, originalan stil zahvaljujući kojem su stekli mnoštvo onih koji su ih sledili, nažalost često i na banalan, epigonski način. Munk je uticao na mnoge umetnike prošlog i ovog stoleća – na Vorhola, Trejsi Emin, Bazelica, Melgora. Van Goga mnogi smatraju najvećim holandskim slikarem posle Rembranta i njegov uticaj na generaciju umetnika koji će doći nakon njega je očigledan. Obojici su dela posthumno na aukcijama dostigla astronomske cene. Opšte je poznato da su i Munk i Van Gog bili, mereno građanskim aršinima, ekscentrični, da su bili nesrećni i patili od mentalnih bolesti, s tim što je Munk doživeo da mu dela budu priznata i za života. Van Gogova sudbina postala je paradigma za „ludog genija“ koji je natprosečno nadaren i (auto)destruktivan. Zato i oni koji nisu čuli za „Umetnikovu spavaću sobu u Arlu“ znaju kako je (nakon svađe s Gogenom) britvom sam sebi odrezao uho da bi do kraja nesrećnog i kratkog života, kada je po opšte prihvaćenoj verziji u 37. godini života izvršio samoubistvo, boravio na granici između genijalnosti i ludila.