Varljivo leto 1914.

Sto godina ranije, 28. jula 1914, mesec dana posle Sarajevskog atentata, car je u ovoj sobi potpisao proglas „Mojim narodima“, s ciljem da svojim podanicima objasni zašto mora da objavi rat Srbiji i da zatraži njihovu podršku. Rat je objavljen istog dana, a tekst sutradan. Original se čuva u Beču, u Nacionalnoj biblioteci Austrije, gde je u toku izložba o Prvom svetskom ratu koja nosi naziv upravo ovog dokumenta, a trajaće do 2. novembra.

Posetioci Kajzervile mogu da vide kopiju manifesta „Mojim narodima“ – sve četiri strane, poređane na carevom radnom stolu. Na zidu, fotografije carskog bračnog para, iznad stola i bista lepe carice Elizabete, koju je Franc Jozef upoznao u ovoj banji u avgustu 1853, kada je imala petnaest godina (a on dvadeset tri), i bila samo nasmejano devojče s pletenicama koje su zvali Sisi. Iduće godine su se venčali, a Kajzervilu su dobili od careve majke Sofije kao svadbeni poklon. Caričin pas, ovekovečen u belom mermeru, sedi, kao na straži, u sobi do ove, a ja uobražavam da nije slučajno stavljen baš tu. (Ono što ne može da vidi putnik zamišlja, i to je razlog zbog koga putuje, tvrdi Saramago.)

U manifest „Mojim narodima“ 84-godišnji car unosi i jednu ličnu, pomalo ispovednu notu: nameravao je, kaže, da „preostale dane starosti“ provede u miru… Ali pošto je Srbija odbacila „umerene i pravedne zahteve vlade iz Beča“, primoran je da oružjem čuva čast i moć Monarhije. Naglašava da mu put pokazuje njegova dužnost, da će se osloniti na svoje narode, uvek spremne da se žrtvuju za slavu, veličinu i moć matice, da je „u ovom ozbiljnom času“ potpuno svestan svoje odgovornosti i posledica svoje odluke.

Da li je zaista bio? Izgleda da se Njegovo Veličanstvo – na vlasti u tom trenutku već šezdeset šest godina – nije pokazalo boljim prognozerom od jednog običnog austrijskog seljaka, vinogradara, čije je reči u „Jučerašnjem svetu“ zapisao Stefan Cvajg: „Već davno nismo imali leto kao što je ovo. Ako ovako ostane, dobićemo vino kao nikad. Ovoga će se leta ljudi još sećati.“ Sećaju se. Do danas. Ali ne po vinu. „On nije znao, taj starac u plavoj podrumarskoj kecelji, kako jezivo istinitu reč beše tada izgovorio.“