Više od pijace

„A gde je pijaca?“, pitam Milicu.

„Pa, ovo je pijaca – samo što je drugačije „raspoređena“ i besprekorno uredna u odnosu na pijace sveta! Najviše ima plodova mora. TO je odgovor – Japanci za ishranu najviše koriste morsku hranu – alge u ogromnim količinama! Dakle, tajna dugovečnosti japanskog naroda je u – hrani!“ Zamak Nidžo, čuveni arhitektonski biser sa bezbroj paviljona i beskrajnim vrtom, Sagrađen je 1603. godine. Bio je rezidencija prvog šoguna Tokugave Ijasu. U ovom drevnom zdanju sa kamenim temeljom posebnu pažnju su mi privukle dve neobične sobe. Prvi i Drugi salon.

Prvi je prostran, krajnje jednostavan i bez nameštaja. Na golom drvenom podu u čelu prostorije nekada je sedeo šogun. Ispred njega, na određenoj udaljenosti i u istom položaju, bili su gosti – šogunovi upravnici oblasti. Neposredno iza gospodara bila su napravljena klizeća vrata. Iza njih se nalazio Drugi salon – „Muša-kakuši-no-ma“, ili „Soba telohranitelja“. Ta odaja je imala tajne proreze kroz koje su verni čuvari budno pratili i najmanji pokret svakog gosta i bili spremni da istog časa priskoče šogunu u pomoć.

Od ulaza u Nidžo palatu pa sve do Velikog salona hodali smo bosonogi po podu napravljenom od dasaka! Savitljive, pri svakom pokretu stopala – škripala su. Namerno! Da niko neopažen nije mogao ni prići ni ući!

Pošto ga je taj zvuk podsećao na ptičije cvrkutanje – šogun ga je nazvao – Slavujev pod.

Japanci slabo ostvaruju međusobne kontakte i retko posećuju jedni druge zato što nemaju vremena – taj narod provede na poslu toliko vremena da bukvalno ne stigne ni da osnuje porodicu. Za tako ozbiljan korak moraju da se dovijaju na razne načine.

Jedan od njih je stari klasičan i romantičan; kada se dvoje sretnu, i tog časa se toliko zaljube da odmah odu na venčanje (retkost!). Ukoliko se tako nešto ne dogodi, brak se sklapa preko posrednika (prijatelja, drugarice ili navodadžike). Nekoliko mladih nam je reklo da im je najatraktivniji i interesantniji susret (zabavljanje, brak) – preko maramice!