Vožnja taksijem

 I veče posle tog sna već sam poverovao u izbijanje pogroma kad sam na putu ka pekari u jednoj sporednoj ulici, obasjanoj svetlima desetak prodavnica, dospeo u rulju koja je uzbuđeno urlala i tiskala se oko krvlju oblivenog čoveka.

Čovek je nosio dastar, turban Sika. Ležao je zgrčen na pločniku i dizao ruke, braneći se, kad bi se neko nagnuo nad njim, a uz to je stalno iznova vikao nešto što je zvučalo kao molba za milost ili uveravanje u nevinost. Tek kad sam video stotine rasutih čili papričica i bicikl koji je ležao na rubu ulice, i dalje natovaren gomilom privezanih korpi, rasturila se slika pogroma. Ovde je izgleda neki piljar pao i sad nije želeo da ga odnesu, samo da ga ne bi dizali. Kao da ga je već i najmanji pokret boleo. U mnoštvu je očito bilo najrazličitijih mišljenja o tome kako pomoći ranjeniku i kako ga ukloniti sa ulice. Na kraju su čoveka koji je jaukao ipak podigli u neku rikšu u kojoj je nestao, dok su dva bosa dečaka pokupila papričice a kazandžija iz ulice sa radnjama odgurao bicikl u svoju radionicu.

Trebalo je da me taksi u kome sam sedeo odveze do železničke stanice. Hteo sam u Radžastan, u Džaipur i onda dalje u pustinju Tar, i plašio sam se da ću propustiti voz zbog obilaženja izazvanog barijerom od džakova peska. Na vrhu nasipa koji je sad opet počinjao da se skuplja u okviru vetrobranskog stakla, dok je taksista vozio unazad, nije se videlo ništa, ni osmatračnica, ni šlem, ni bodljikava žica. Tako su nam se pogledi mimoilazili, vozač, koji je govorio bez brige, bez brige, na vreme ćemo stići na stanicu, gledao je kroz stražnji prozor, a ja sam gledao kroz vetrobransko staklo u kome je ulica sad opet počela da se razvlači u dužinu.

A onda sam video pauna. Skočio je sa ravnog krova neke kuće, po kome je lepršao prostrti veš, na vrh zida, odšetao otprilike do njegove sredine, pripremio se da raširi rep u točak koji je sa svojim mnogobrojnim očima trebalo da predstavlja čudovište i uplaši svakog napadača, ali je onda svoju pernatu lepezu sklopio daleko pre nego što se sasvim raširila, kao da je tek sad primetio da je ulica osuta rupama prazna, prazna, izuzev taksija što je vijugajući milio unazad, prazna: bez suparnika, bez obožavalaca, bez neprijatelja. (Iz knjige: Atlas uplašenog čoveka, izdavač: Geopoetika)