Zabranjene pesme i buzuki

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Kada su postavljene zgrade u četiri reda ulica, sa padina Olimpa u naselje su, prateći potoke, stigli gorštaci. Mislili su da će njihov boravak na obali trajati kratko i da će se, koliko sutra, vratiti u Dionis i druga sela i nastaviti da čuvaju ovce i prave čuveni sir „manuri“.

Ubrzo su, kao ostali mediteranski brđani, uvideli su da je „škuna bolja od katuna“. Bolje reći, naučili su da plove, love orade, lignje i Nemice. Kada bi gošće sa severa Evrope otpratili u apartmane, do kasno u noć su uz roštilj i muziku sabirali šta im se tog dana dogodilo.

Od tada se mnogo šta promenilo. Ostalo je sećanje na sada vremešne Nemice, kojima je Baden Baden draži od Egeja.

Bilo pa prošlo, a podno Olimpa su večernji ugođaji isti. Prijatelji Teos Kanamjadis, Kostas Gasos, Kostas Davididis i Nikos Didas, rođeni u Katerini, kao prvi naseljenici žive u Olimpik biču.

I danas imaju isti ritual: Postave sto i raspale plinski roštilj pokraj ulice. Sede, bukvalno na kolovozu i dnevne priče zalivaju domaćim cipurom. To što neko, na ulici i pod zvezdama, sedi i roštilja uobičajeno je kao snegovi na vrhu Olimpa.

Uz cipuro, kome dodaje malo hladne vode, prodavac građevinskog materijala Nikos Didas kaže da poslovi slabo idu. Zapravo, od kada se sa drahme prešlo na evro, sve je lošije.

NJegov žal za starom valutom prate rebetiko pesme sa kasetofona na stolu.

– Bez rebetika Grci ne mogu. To su melanholične pesme uz koje se voli i čezne. NJihovo izvođenje vlast je zabranjivala, ali su tajno pevane u narodnim krčmama, zatvorima – objašnjava Dragana Vukobrat, koja je srećno udata u Olimpiku.

Od Kostasa Davididisa saznajemo da je diktator Joanis Metaksas bio zakleti neprijatelj rebetiko pesama. Čak je bilo kažnjivo svirati buzuki, pa su oni koje je diktator bacio u zatvore, napravili instrument baglama. To je mini buzuki, koji se mogao staviti ispod sakoa, ili košulje.

– Tako je rebetiko preživeo. U tim pesmama se istovremeno priželjkuje sloboda i susret sa dragom izvan zatvorskih zidina – kaže Davididis.

Nezaobilazna je pesma „Vlahopula“, jedna od pesama koja je pre 60 godina uz mali baglama pevana u tamnicama.

Čoveku je su podjednako potrebni sloboda i ljubav, kažu domaćini. O tome govore rebetiko pesme. Za razliku od portugalskog fada, ti napevi nisu dugotrajno patetično jaukanje. Ne mogu su porediti ni sa bluzom, jer slušaoci tekst mogu da naslute kroz muziku.