Zašto nisam ukrao Peđinog pevca iz „Šajkače“

I, baš tu preko puta čuvarske kućice ulaska na plantažu nekadašnjeg „Delišesa“, za mene prošlost i sadašnjost omeđio, čuva i unapređuje Predrag Peđa Iskrenović. Uz sva ostala zanimanja, od slikara, novinara, odbornika u lokalnoj skupštini, sakupljača umotvorina, majstora domaćeg piva, sada je aktuelni vlasnik restorana „Šajkača“.

Više bih voleo da napišem da je to drumska kafana, ali ne želim da ponizim njegov trud, jer poseduje i veliku salu za oko četiri stotine gostiju koji bi ovde da proslave venčanje, rođenje, da obeleže prvi ili ko zna koji rođendan.

– Mi smo ispred Beograda i drugih gradova u celom svetu, zato što mi pijemo od sedam, a oni tek od podneva – hvatam u letu jednu od kafanskih sentenci u „Šajkači“.

Drugi dobacuje: “Klin se klinom izbija, ali rupa ostaje. Daj još po jednu domaćicu pa da idemo.“

Da se potreći za ovaj tekst pobrinuo se još jedan gost: „Olađeni ćevapi i špriceri su ladno oružje od koga nikada ne odustajem.“

– Ma pusti to, njemu se ne dokazuje u glavu – veli četvrti junak.

Iskrenović je umoran od kafane. Prethodno se umorio kada je držao Radio „Šajkaču“, ludo slušani radio sa željama i pozdravima. Sada mora da pretače vreme u novac kroz kafansku rabotu. Prepun je energije pa je napravio za mene iznenađujuće tri brošure sa nadimcima ljudi juga Srbije pod naslovom „Eve ni gi nadimci“. O gostima koji su jeli, pili, pa zaboravili na dugovanje sročio je zbirčicu egzotičnih pričica „Fatija maglu“, želeći da skrene pažnju na one koji ponešto i čitaju a ne samo nazdravljaju kako to izgleda. Poklanja mi sa posvetom „da ne zaboravim rodni kraj“ i još jedno ukoričeno pisanije pod naslovom „Kako kupeno petle“, sa podnaslovom „osnovni rečnik za boravak u šajkaču na jugu“.

Ima nesvakidašnji tefter u kome upisuje ne dužnike, već one koji časte konobare. Sa mojim kafanskim iskustvom nisam do sada registrovao da neko od gazdi kafana ima ovakav registar gostiju. Dok sam slučajno dao napojnicu konobaru od tek nekoliko desetina dinara, shvatih da sam dopao na listu „Šajkačinih“ autentičnih pretakača vremena.

Hteo sam da ukradem. Nisam uspeo. Hteo sam da platim. Nije mi dao. Egzotični pevac koga delim uz ove redove u ilustraciji ovog teksta. Znajući da sam spreman na ovakvu vrstu odmetništva kada sam sledeći put usputno svratio da pretočim malo vremena i po koju čašicu u „Šajkači“, nije bilo ni Peđe, ali ni slike pevca.

Odnekud se ipak pojavi. Ja ga pitam gde je „moj pevac“, a on mi za nekoliko minuta donese fotografiju originalne slike. Uvek je bio neobično drugačiji. Pun ideja, pa mi nudi i domaće pivo po nemačkoj recepturi. Pomaže obnovu pravoslavnih hramova u hanskoj opštini. Proriče vreme prizivajući prošlost.

Zato je njemu kafana „skladište“ dobrih ideja. Mesto da sa prijateljima sačuva neke dane i vreme, a da ono ne ostane potrošeno u dimu roštilja, rakije i vina. Zato ovim tekstom nazdravljam mom Peđi, uz nadu da će ovaj tekst završiti uramljen pored njegovih slika usred naše i svačije „Šajkače“ u Žitorađu kod Vladičinog Hana.