Zelenosjajna umetnost

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Pored njega, sa poznate zgrade Burdž Kalife gori vatromet. Kao slika i prilika života kao fenomena, dve zgrade jedna pored druge nalaze se u potpunom kontrastu. Hiljade ljudi na ulicama je prvo zapanjeno gledalo u požar, a potom frenetički gledalo u vatromet. LJudi prave selfije sa hotelom Adres u pozadini, između morbidnosti i neukusa. Ali, c'est la vie. Sutradan, zatvoreno je sve oko šoping mola, i idemo naokolo, a naočare za sunce još uvek nisam kupila. Međutim, sve se brzo rešava, nalazim mat zelene okvire, lepše nego prethodne koje sam imala. Sve ide ka zelenom, lorkistički. Za slikara Urija Lesera bečki filozof Martin Buber prvi je primetio, otprilike ovim rečima, da on u bojama, da samo boja može staviti stvari u kontekst i razotkriti sklad koji je ispod, tačno, može i fotografija ako je umešno izvedena. Putopis nema svrhu bez nje. Par dana posle Nove, fotografkinja vizuelnih priloga u ovom tekstu ispraća me na taksi. Taksista do aerodroma me pita za koju zemlju putujem, ja kažem za Srbiju, on prepričava svoje putovanje – dok je išao karavanom, obišao razne istočnoevropske zemlje. Ostalo je jasno, avion, let, trošenje preostalih dirhama na porudžbine u avionu, dolazak kući u Beograd, magla u Beogradu, tmurno vreme, brat me čeka, taksista mi čestita Novu godinu – ''prvo njihovu a onda i našu koja će tek da dođe'', pitanje da li znam koliko je sedam puta devet (jer ako znam, daće mi popust na vožnju), ja kažem da ne znam jer me mrzi da razmišljam a i jer me tablica množenja nikad nije zanimala od broja šest pa na dalje. Nepojedivo bogat meni moje majke, čekanje fotografkinje da sredi fotografije koje smo napravile, pokušaj pisanja putopisa. Moja greška pri slanju, kada sam umesto prave, sređene fotografije zelenog jezera u Hati, poslala skicu, nasumičnu, slučajno, bunovna i umorna, posle pisanja i presabiranja raznoraznih budućih tekstova… Izmeštam se u poziciju: da je neko objavio skicu nekog mog teksta, nedorađenog, uh – nije lep osećaj. Mea culpa, mea maxima culpa, što bi rekao Kiš! Naravoučenije: nikada ne slati ništa posle tri ujutru. Posmatram ovu pravu fotografiju, oblivenu zelenim svetlom, i volim svu tu umetnost u njoj. Tu umetnost koja je zelenosjajna, reflekse sunca u vodi, predeo gde se i sa slike čuje tišina. Neobična i retka sreća dok posmatram zvezdano nebo, ono sa vrha Emirata, i pošto nikada nismo svesni u datom trenutku detalja koji nas obuhvataju, kažem: „Hah, bila sam na ovoj fotografiji!“, da, doslovno, i naknadno se i ponovo radujem načičkanim sazvežđima. Putovanje je zaista važno, kao izmeštanje sebe zarad obnavljanja sebe. Važan je i vodič, svakako; zapravo, vodič čini putovanje – ako je pravi, i pustinja može da postane zaštićeni spomenik kulture. A važna je i retorika fotografije, medij na koji do sada nisam mnogo obraćala pažnje.