Zemlja u mome sećanju

Kolege i moj sin bili su sumnjičavi, čak su me odgovarali. Mi smo se odlučili za „kopneni“ put, dok su naši Novosađani išli avionom iz Budimpešte za Tiranu. Putovali smo vozom do Podgorice i u rano jutro na pustoj stanici dočekao nas je taksista iz Tirane kojeg nam je, poznajući ga, preporučila koleginica iz Ulcinja. To je za nas bila mala ušteda, ali još više mogućnost da se bolje upozna zemlja.

Žuti, stariji tip mercedesa nije pružao veliku udobnost, a plavokosi taksista je bio učtiv. Govorio je dobro naš jezik, ali smo mi ćutali pa je do granice bilo malo mučno. Crnogorski pogranični organi (prvi put crnogorska granica!) sa njim su se vrlo ljubazno pozdravljali pa smo i mi stupili u razgovor. Kada je čuo da se naš sin brine, odmah je pružio svoj mobilni telefon i mi smo se javili kući.

Došavši u Skadar, ponudio se da nam ga pokaže pa smo tako obišli i znamenitu tvrđavu i mesto gde je uzidana mlada žena dojila svoje dete. Ista priča kao naša samo je drugo ime, Roksana. Nije čudno, zar ne? Pa i ljudi su takoreći isti!

Putovali smo ne baš dobrim putem kroz uglavnom siromašna seoska naselja, dosta sveta, stoke, šarene robe, zabrađene žene nismo viđali, a samo jednu džamiju na celom putu do Tirane i po koju katoličku i pravoslavnu crkvu. Naišli smo na pravoslavno venčanje u jednoj od njih. Sve je kazivalo da se radi o sekularnoj državi, a umesto bogomolja u predelu kroz koji smo prolazili viđali smo bezbroj bunkera! Njih je bilo svuda pa i na morskoj obali, na svakom koraku. U Tirani smestili smo se u mali neugledan hotel usred grada da bi bili blizu svemu što smo hteli da vidimo, doživimo, obiđemo.

Tirana je simpatičan grad na reci Lani, sa obe njene strane nalaze se šetališta, ima dosta prostranih trgova, zelenih površina u kojima su lepe stambene kuće i vile iz ranijeg doba te vredne i markantne građevine iz italijanskog, a posebno iz pretencioznog fašističkog perioda u kojima su smeštena ministarstva, parlament, škole, banke, ambasade. Ove građevine se nalaze delom na aveniji Heroja nacije koja vodi od Skenderbegovog trga (gde se nalazi spomenik Skenderbegu, koji se 25 godina borio protiv Turaka) do Trga Italija i to je vrlo lepa šetnja uz puno zelenih površina i brojnih kafea. Noću je avenija zatvorena za saobraćaj i tu grad živi. Naravno postoji i orijentalni šmek (džamija i dr.), ali i mnogo savremene arhitekture iz komunističkog perioda kada je nažalost puno rušeno (nekadašnji bazar), ali se i u najnovije vreme mnogo gradi. Istorijski muzej je vrlo zanimljiv, sa divnim mozaikom spolja i velikom šemom Kosovske bitke (unutra) na kojoj je prikazano na koji silan otpor su naišle Osmanlije. Strelicama su prikazane vojne formacije iz Bugarske, Srbije, Albanije (čak tri), Bosne, Poljske, Mađarske i još drugih zemalja. Palata kulture je betonsko zdanje iz 1966. i u njoj se nalaze opera i balet, sale za konferencije, nacionalna biblioteka. Tu se organizuju i svirke raznih grupa. Prisustvovali smo divnoj baletskoj predstavi „Pepeljuga“ sa igračima školovanim u Italiji i Ukrajini. To je bila tako dobra predstava da bi se skoro svako pozorište u Evropi moglo predstaviti njom.

Ljudi na ulicama su predusretljivi, sporazumevala sam se francuskim i naročito italijanskim jezikom. Ima i dosta robe iz Turske, Kine, Italije kao i kod nas, ali uglavnom jeftinije, moje italijanske cipele koje sam jeftino kupila nisu bile najboljeg kvaliteta. Bila sam i kod malog obućara u starom delu grada radi popravke otpale štikle. Nikakve neprijatnosti nismo imali od ljudi sa kojima smo dolazili u kontakt. Niko nije govorio o nedavnim nemilim događajima. Jedino se profesor, Kosovar, žalio na Albance da nisu dovoljno saučestvovali u njihovim nevoljama jer su u ono strašno doba 1999. svuda slušali Cecu!!