Branko Kukić: Istorija se sada neprimetno ponavlja

„U siromašnoj državi nema građanskog društva. A da je ideja o takvom društvu u prošlosti imala neku naročitu i vidljivu snagu, ne bismo došli do materijalnog siromaštva i duhovne bede, jer građansko društvo podrazumeva slobodu, odgovornost, rad, dijalog i dogovor“, kaže za Danas Branko Kukić, pisac i urednik časopisa i izdavačke kuće Gradac.

On odgovarajući na pitanje ko su danas zastupnici ideje građanske Srbije, dodaje da se za Srbiju može reći da je ona više od jednog veka partijska država, u kojoj je najvažnija borba za vlast, za „menice bez pokrića“ i nasilno bogaćenje.

„Otuda u Srbiji korupcija u svim vremenima i na svim nivoima, otuda nekultura i odsustvo želje za pobunom, za protestom, osim u retkim i kratkim periodima koji su se ubrzo pretvorili u prethodno stanje. Činjenica je da ovakve okolnosti uvek proizvode jednu jaku partiju i nikakvu opoziciju. A građanskog društva, između ostalog, nema bez kakve-takve međupartijske ravnoteže kako bi moglo da se računa na argumentovanu kritiku, ali i da postoji mogućnost dogovora oko najvažnijih interesa za državu. Kada ste to videli na ovim prostorima? Jovan Cvijić je pre sto godina rekao da ovde vlada „politička ciganija“. U društvu u kome neko pobedi sa gotovo 50 odsto glasova nema dogovora, tu nema potrebe za građanskim poimanjem stvarnosti. Koliko znam, to se zove diktatura – otvorena ili podmukla – sve pod parolom „da se svi složimo i spasimo“. A to se najbolje postiže obećanjima, pretnjom, mržnjom, isključivošću, podvalom, sebičnošću i neukošću. Zbog toga mi danas, između mnogih „poučnih“, imamo primer da direktor jedne izdavačke kuće, odnosno javnog preduzeća, inače čuveni preletač koji je trenutno u gnezdu vladajuće partije, uništava knjige. I zbog toga se ne bune ni akademska javnost, niti većina pisaca i prevodilaca čije se knjige uništavaju, ni Univerzitet, ni umetnička i naučna udruženja, ni biblioteke, ni članovi vlade, a o predsedniku države i njegovoj ženi i da ne govorimo“, objašnjava Kukić.

Na pitanje da li je lider SNS Aleksandar Vučić politički preuzeo ideje i vrednosti „građanske Srbije“ naš sagovornik ističe da možda on, njegovi istomišljenici i partijski drugovi tako misle.

„Ali za sve što je građansko postoje neki preduslovi. Jedan od osnovnih jeste da građansko društvo ne podrazumeva menjanje mišljenja onako kako politički vetar duva. Promene mišljenja od jedne krajnosti u drugu govori ili o nestabilnim ličnostima ili o težnji za interesom i korišću. Građansko između ostalog znači i doslednost. U novijoj političkoj istoriji Srbije takvih promena je bilo na prste. Bilo je likova koji su se navodno zalagali za građansko društvo, a u stvari iz potaje i iza leđa su svom snagom i srcem podrivali ideju o takvom društvu – što denuncijacijom, što saradnjom sa vlašću navodno da bi „spasili što se spasiti može“. Setite se DOS-a. Pa, među njima se dogovaralo kao u ludoj kući – svi su hteli deo vlasti, niko nije hteo – osim onih koji su na kraju i nagraisali – da se žrtvuje za opštu, suvislu stvar. Rezultat toga je da smo došli dokle smo upravo došli. Ovo nam je zadnja pošta. Kuda dalje? Za sada nikuda“, ističe Kukić.

On dodaje je potrebno, pre svega, da se politička struktura u Srbiji iz korena promeni.

„Potrebno je da se – za početak – promeni izborni sistem. (Mada sa ovim iskustvom ne verujem da bi i to pomoglo.) Predstojeća opšta društvena akcija bi trebalo da bude obaveza i potreba mladih ljudi. Ali veliki broj mladih već se pretvara u ove koje treba razjuriti (mnogi od tih „naših nada“ upravo pred vratima čeka svoj „pravi“ čas!), veliki deo je apatičan jer nemaju mogućnost da rade, da za svoje znanje dobiju adekvatnu podršku. A, bogami, većina je kulturno zatucana, nema svest o sebi i svetu oko sebe: sede, ćute i puše. Takvim odnosom oni potcenjuju sebe, odnosno udarnički doprinose uništavanju bilo kakve nade u budućnost. Ovde se jedino političari „nadaju“. Ali pustite političare – oni su skup demagoga, prevaranata, kajišara i lažova. Budućnost planetarnog društva će imati smisla ako političari budu svedeni na najmanju moguću meru, i da drugačijim odnosom prema svetu budu držani „na kratkom lancu“. Neko će reći da je ovo što kažem naivno i nemoguće. Pa, mnoge stvari u istoriji su izgledale „naivno i nemoguće“, pa su promenile svet“, objašnjava on.

Kukić, odgovarajući na pitanje da li su neki nosioci „građanske Srbije“ nepovratno kompromitovali te ideje, ističe da je takoreći prvi čovek koji je otvoreno govorio o građanskom društvu, bio Zoran Đinđić.

„Ali njegovo većinsko okruženje je bilo galimatijas mešetara, nacionalista, lažnih patriota, konvertita, sa sve priličnim brojem budala. Posle njegovog ubistva sve je pošlo naopako i nizbrdo. I sve to i dalje ide kao po loju. Ponovila se sudbina kralja Milana Obrenovića, obrazovanog i naprednog čoveka, koga su ondašnji radikali, sa Nikolom Pašićem, spletkama, obmanama, nameštaljkama i lažima živog oterali u grob, ubivši zatim i njegovog sina, još jednog kralja. Srbija je primer gde se istorija ponavlja a da niko ništa ne primećuje – svi blenu negde u nebesa. A da se ovdašnja istorija ponavlja, da kao primer pogledamo šta je taj kralj Milan rekao Peri Todoroviću: „Mnogi su u stranku ušli goli kao puška, a za pet-šest godina istakli se po bogatstvu u prve redove. Često najveći palanački kajišari ili najrazuzdaniji seljački čapkuni isticali su se kao prvaci radikalni, i sav taj trošak snosio je i plaća ‘dragi narod’.“ Ta srpska seljačka psihologija (da se treba praviti lud), sitnosopstvenički odnos prema svemu, sebičnost, udvorištvo i licemerje dva veka vuku nazad, jer niko – iz inata! – neće ništa da shvati od sveta koji ih okružuje. Zato je u ovom trenutku pitanje građanskog u Srbiji s jedne strane komično, a s druge, nesuvislo, neukusno, a boga mi, kako stvari stoje, može biti i kažnjivo – zaključuje Kukić.