Briselski put Srbije

Zamazuje se, tim manipulacijama, istina da je Srbija, a ne Nemačka, ili bilo ko drugi, blokirala Srbiju u pregovorima sa EU, jer odbija da poštuje i primeni Briselski sporazum, koji je potpisala i obavezala sebe i na rokove njegovog sprovođenja. Nema ni najave nacrta statuta Zajednice srpskih opština. Nema pozivnog telefonskog broja za Kosovo, niti primene dogovora o energetici. Zakočena izgradnja stalnih prelaza između Srbije i Kosova, a ilegalni, švercerski prelazi, nisu zatvoreni. Barikade na mostu preko Ibra zamenjene su betonskim žardinjerama sa cvećem, pa je taj most jedini most na svetu na kome je izgrađen park, i to zatvoren za ljude koji bi da idu preko njega. Suspendovan je i dogovor o priznavanju pasoša Kosova, kao tranzitne putne isprave kroz Srbiju.

Braneći stav da je otcepljenje Krima od Ukrajine u skladu sa međunarodnim pravom, predsednik Rusije poziva se na otcepljenje Kosova od Srbije, a u Beogradu i ne slušaju šta im to Vladimir Putin kaže. A kaže im, prilično razumljivo, da bi priznanje kosovske realnosti i primena Briselskog sporazuma bili i u interesu Rusije. Time bi se odškrinula vrata i za međunarodno priznavanje krimske realnosti, a i za formulisanje sporazuma, sličnog Briselskom, između Kijeva, Donjecka, Moskve i EU.

Nepoštovanjem svog potpisa ispod Briselskog sporazuma Srbija pokazuje pasoš države vrdalame, kojoj se ne može verovati, koja neće ni ono što hoće, i čiji se građani edukuju u podrumu. Jednoga dana javno mnjenje kreiraju navijači huligani, koji bi da prosipaju tursku krv. Drugoga dana medijski bojovnici raspinju albanskog premijera, uzgred pravoslavca, kao perjanika islamskog džihada. Trećeg dana pokrenu lavinu protiv Tužilaštva za ratne zločine, jer Tužilaštvo, zamislite, istražuje i zločine Srba, a prikupljeni su i dokazi da srpske đake i mladiće u kafiću „Panda“ u Peći nisu poubijali albanski nego srpski teroristi. Narednog dana na meti hajke duhovnog kancera iz devedesetih su niko drugi do američki i britanski ambasadori, šef misije EU i nemačka kancelarka koja Srbiji, sto godina posle Velikog rata, uručuje ultimatume da sprovede ono što je potpisala… I, tako, svakoga dana. Sa osećanjem srama i straha, razumni ljudi u ovoj nesrećnoj zemlji prelistavaju novine i gledaju TV programe. Primitivne prozivke EU i Zapada, pretnje svima i svuda, pa igre i pesme iza toga na svim TV kanalima.

Takva Srbija će, od 1. januara, da predsedava OEBS-u (Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju). To je, utrkuju se komentatori i analitičari, velika prilika za međunarodnu afirmaciju države. Niko, međutim, ne upozorava i na mogući brodolom.

Upravo se od OEBS-a i države koja njime predsedava očekuje pomoć u rešavanju ukrajinske drame, koja je, uveliko, prerasla i u dramu Rusije, SAD i EU, vodećih sila našega sveta. Ne može Srbija ni tražiti ni apelovati da Kijev, Donjeck i Moskva poštuju mirovni sporazum iz Minska, sve dok Srbija ne primeni svaku stavku Briselskog sporazuma. Onaj koji krši dogovor nema kredibilitet da od bilo koga drugog zahteva da to ne čini. Nemoguća je i misija da Srbija nastupa kao demokratska država, čiji je strateški cilj članstvo u EU, sve dok njeno javno mnjenje svakodnevno truju antievropski mediji, antievropski ministri i vladike, mržnjom prema Zapadu opijena duhovna elita, koja je pomamnija i bučnija nego tragičnih devedesetih.

Sa tim prljavim prtljagom na leđima, ministar spoljnih poslova Srbije biće bez autoriteta i niko neće držati do onoga što on bude govorio. Dodatno i zbog toga što mu strategija Vlade ne dopušta nikakav diplomatski manevar niti hrabrost da kaže i ono na šta bi, izvesno, gunđali i u Kijevu, i u Briselu, i u Vašingtonu, i u Berlinu, i u Moskvi, i u Donjecku, jer su otisci svih njih u nesreći Ukrajine.