Đilas, Tadić, Jovanović i Perovićeva o Đinđiću

Latinka Perović: Radoznao

Zoran Đinđić je bio radoznao. Radoznalost je bila izvor njegove intelektualne i ogromne životne energije.

Pisanog Đinđića upoznala sam u vreme pripreme zbornika „Zoran Đinđić: Etika odgovornosti“, kad sam iščitala sve ono što je napisao. Dva puta sam ga ipak srela. Bilo je to krajem osamdesetih godina, na jednom skupu o korenima liberalizma u Srbiji. Na taj skup došao je iz Nemačke. Drugi susret desio se dan nakon što je postao premijer. Primio je delegaciju Odbora za oslobađanje Ivana Stambolića, u kojoj sam i ja bila, i posvetio se tom groznom zločinu. Pažljivo nas je saslušao i rekao nam da će Vlada uraditi sve što može u vezi sa tim. Kad smo polazili, rekla sam mu: „Hvala što ste nas primili. Želim vam sreću. Takvi kao vi ovde ne uspevaju“. Na te moje reči on se trgao i držeći i dalje moju ruku u svojoj, odgovorio mi: „Ali mi moramo uspeti ili smo propali“. „Zato sam vam i poželela sreću“, potvrdila sam. Toga se veoma dobro sećam i to sam odmah ispričala svojim najbližim, mlađim kolegama. Kad je Zoran ubijen, svi su me pozvali telefonom i kazali mi: „Znate čega smo se setili?“ Znala sam o čemu se radi…

(…) Đinđić za mene predstavlja istorijsku ličnost. I upravo ga i posmatram u istorijskom kontekstu, na tragu jedne tradicije u Srbiji koja je htela modernu državu. On je njen najnoviji, vrlo eminentni predstavnik. Šta je sve mogao da uradi nije zavisilo samo od njegovih želja. Već od društva. Život društva nije proizvod naših volja i želja, nego raznih sticaja okolnosti. Društvo je jedna veoma gusta mreža. (…) Za politiku je ključno pitanje da razumete momentum u kome nosite odgovornost da društvu vrlo hrabro kažete šta su njegove mogućnosti, da ponudite izbor. Mislim da je to velika vrlina. A Đinđić ju je imao. I to je gotovo jedinstvena vrlina u srpskoj politici, razumeti vreme i razumeti njegove naloge.

(…) Vest o atentatu na Zorana Đinđića primila sam sa užasom, ali ne neočekivano. Zahvaljujući profesionalnim znanjima. Jer, to nije prvi slučaj u novijoj istoriji Srbije da se priprema političko ubistvo. I to ću vam ilustrovati – recimo, pre nego što je ubijen knez Mihailo u Beogradu se otvoreno pričalo o mogućnosti da se to desi… Pravljena je takva atmosfera da su čak i stranci koji su u to vreme posećivali Beograd znali za to…

Boris Tadić: Inteligentan

Zoran Đinđić je bio inteligentan i brz.

Upoznao sam ga 1974. godine. Došao je kod moje sestre sa svojim prijateljima da se druže. Oni su tada studirali na različitim katedrama na Filozofskom fakultetu, a onda je došao moj tata koji je bio profesor na Odseku za filozofiju i sociologiju i rekao: „Ovo je moj najbolji student“.

Tada je Zoran postao deo naše kuće, a i mog života. U to vreme sam bio adolescent, Zoran je bio pet i po godina stariji od mene i sama ta činjenica je i određivala naš odnos u tom vremenu… Zoran je bio čovek ogromne individualne snage. Imao sam utisak da svoje sagovornike može da ubedi u šta god hoće. (…)

Bio sam mnogo mlađi od Zorana, bio sam sin njegovog profesora i brat njegove drugarice, tako da je struktura tih odnosa u mojoj porodici vezana za Zorana Đinđića bila višestruka. On je svojim obrazovanjem impresionirao ne samo mog oca nego i moju mamu. Nije bio čovek samo filozofskog, već širokog obrazovanja. (…) U Studentskom kulturnom centru, koji je tada bio spomenik demokratije i slobode, Đinđić je učestvovao u nekoliko filozofskih rasprava. Sećam se gostovanja jednog nemačkog filozofa kad je Zoran na nemačkom jeziku ušao s njim u ozbiljan dijalog. Ne mogu da svedočim o tome koliko je taj dijalog bio filozofski produbljen jer nisam dovoljno znao filozofiju u tom vremenu i ne mogu da se setim stvarne suštine tog razgovora, ali smo svi bili impresionirani načinom na koji je on branio dostojanstvo naše filozofske misli.

(…) Mislim da je bilo mnogo ljubomore zato što je Zoran imao jednu prodornu misao, jednu sasvim drugačiju energiju od tadašnje disidentske i uneo jedan potpuno drugačiji duh. Jednom sam razgovarajući sa svojom majkom, nakon Zoranovog ubistva, upitao za njen utisak. Ona je rekla kako je prohujao kroz naše živote, kako je proleteo kao kometa ostavljajući neverovatan trag, strahovitu energiju, ali istovremeno artikulaciju mišljenja koja je stvarno bila retko, retko susretljiva. Mislim da je Zoran najinteligentniji čovek koga sam sreo u životu…

Čedomir Jovanović: Životan

Đinđić je bio vredan čovek i to vredan sa osmehom.

(…) On je stalno učio. Iako je bio dosta stariji od mene, uvek ga je interesovalo gotovo sve što je meni ili mojoj generaciji zanimljivo. Sećam se prve mejl adrese koju smo otvorili, ja na hotmejlu, a on na jahuu, ako padne jedan sistem da se služimo drugim. To je bilo ‘97. godine, a tri ili četiri godine posle toga razgovarao je sa Bilom Gejtsom u sedištu Majkrosofta i objašnjavao mu zašto bi bilo dobro da podrži reforme u Srbiji i prvu demokratsku vladu. To je posledica tog učenja. On nije mnogo znao, uostalom kao ni većina ljudi njegove generacije, o internetu i računarima. To je došlo nekako naknadno u njihov život, ali je prestigao sve to, preskočio, kao i one stepenike o kojima je tako često govorio.

(…) Nisam mu nikada ništa zamerao. Imali smo različite poglede u pojedinim situacijama, ali nije bilo sporno šta je ono što želimo. Više smo razmišljali na različite načine o putu do tog cilja. Imao je ono što bi Srbi nazvali – osećajem za državu. Smatrao je da bi problem trebalo rešiti, ne bi trebalo mistifikovati, ne bi trebalo ništa prolongirati, da su bitni društvo, pojedinac i naši životi. Mitske teme je smatrao samo izgovorima i besmislicama kojima se prikriva nemoć onih koji su dužni da rešavaju problem, na kojima te teme egzistiraju. Ne mogu da zamislim kako bi on reagovao da mu neko pomene ideju državotvornosti Demokratske stranke. DS je za njega bila politički instrument za obavljanje nekog posla. Tako se uvek i odnosio prema njoj, što ne znači da mu nije bila važna i da mu nije stalo do nje. Ali, bez ikakve veštačke drame, velikih reči, pompeznog i arogantnog stava.

(…) Bilo bi nekorektno i neodgovorno zanemariti Miloševića i sve ono što je obeležilo devedesete, ali taj 12. mart žigoše Koštunicu. On je simbol politike koja se odlučila za kriminalna sredstva, jer nije mogla politički da se obračuna sa Đinđićem i da ga pobedi. Ta politika svoje uporište nije pronalazila isključivo u delovanju Vojislava Koštunice, ali je on svesno dopustio drugima da pod njegovim okriljem praktično linčuju Zorana…

Dragan Đilas: Neponovljiv

Zoran Đinđić je neponovljiv čovek na srpskoj političkoj sceni.

To je čovek čija se umešnost i sposobnost ne mogu meriti niti porediti. Gotovo da ne pamtim takve političare na ovom prostoru. Uvek je bio spreman da uči, da se nečemu predano posveti. To je čovek koji je sjajno govorio nemački, a nije znao engleski. Kada je 1996. na demonstracijama shvatio da mu je to velika mana, savršeno ga je naučio. Shvatio je još u ono vreme da priče o liberalnoj ekonomiji kao idealnoj nisu tačne i da su tu promene neophodne. Znao je da Srbija što pre mora da rešava svoje probleme kao što je Kosovo, a ne da ih gura pod tepih…

Upoznao sam ga davne 1992. u toku studentskih demonstracija. Posle protesta, mnogi su poželeli da uđu u politiku. I ja sam dobio pozive i to lično od njega i od SPO-a. Rekao sam im da me u tom trenutku bavljenje politikom ne zanima i da ću se njome možda baviti jednog dana kad obavim neke druge stvari u životu. Jedino sam bio spreman da se moje ime nađe na jedinstvenoj listi opozicije, ukoliko bude napravljena. To se, nažalost, nije desilo. Zoran je i u tom trenutku bio uporan. Liste su se predavale do ponoći, a on me je zvao u deset uveče, ne shvatajući razloge mog odbijanja.

On je znao šta hoće, uvek je imao jasan plan i to ga je krasilo u životu. Bio je potpuno siguran u ono što govori, gotovo ubeđen. „Ne“, kao odgovor, nije lako tolerisao. Zbog toga je bio ljut i na mene. Nismo mnogo razgovarali. Tek po koja reč na demonstracijama koje su usledile i na kojima sam učestvovao, uključujući petooktobarske. Nekoliko meseci pred njegovo ubistvo, pričali smo o tome šta se dešava u Srbiji (…) Đinđića ne možete da kopirate, on je imao svoj stil, svoj jedinstven način rada. Sve ove godine DS pokušava da sprovede politiku koju je on započeo. Ali na nešto drugačiji način, jer je nemoguće kopirati Zorana Đinđića. Zato se možda u javnosti i pravi slika kako DS njegovu viziju dovoljno ne baštini. Jednostavno, to je nemoguće, jer je on čovek koji je išao tri stepenika odjednom i koji je radio 20 sati dnevno i rešavao probleme, odsečno i odlučno. Malo je takvih ljudi…

Intervjui, metafore, svedočanstva, transkript filma

Dnevni list Danas ekskluzivno objavljuje izvode iz knjige „Zoran Đinđić – HIPOTEKA“ koja će, uz istoimeni dokumentarni film na DVD-u, biti u prodaji od 15. marta.

Knjiga se sastoji iz 5 poglavlja:

* probrani intervjui Zorana Đinđića.

* izbor metafora Zorana Đinđića.

* Saborci, saradnici, prijatelji i novinari o Zoranu Đinđiću (Milo Đukanović, Dragan Đilas, Boris Tadić, Bojan Pajtić, Čedomir Jovanović, Gorica Mojović, Latinka Perović, Žarko Korać, Biljana Stankov, Miloš Vasić, Zoran Živković, Nenad Čanak, Goran Vesić, Gašo Knežević, Srđa Popović, Dušan Veličković, Dragan Bujošević, Vesna Mališić i Velimir Ćurguz Kazimir).

* transkript filma „Zoran Đinđić – HIPOTEKA“.

* Autorski tekstovi Svetislava Basare i Zorana Pavića.

Izdavači su STATUSTEAM i JSP.