Đorđe Vukadinović: Mnoštvo desno „pobrkanih lončića“

Trebalo bi više prostora i vremena da se prethodno odrede pojmovi „levice“ i „desnice“ danas, kako generalno, a posebno u Srbiji. I taj poduhvat bi verovatno rezultirao interesantnim rezultatima i otkrio mnoštvo „pobrkanih lončića“ – poput, na primer, onog da je LDP, koji se u javnosti, kako kod simpatizera, tako i kod protivnika, doživljava kao izraziti predstavnik „levice“, zapravo desničarska stranka, i to prilično ekstremna. Tokom 90-ih jedna generacija naših politikologa definisala je i redukovala dihotomiju levo – desno samo na odnos prema nacionalizmu i nacionalnom pitanju, i još uže, na odnos prema ratu i aktuelnoj srpskoj vlasti, a potpuno zanemarila tradicionalne, socijalne i klasne kriterijume, ocenjuje Đorđe Vukadinović, glavni urednik Nove srpske političke misli, dodajući da bi produbljeniji pogled pokazao da u srpskom parlamentu, pa čak ni u čitavom političkom polju, gotovo da i nema „levih“ stranaka.

Jedino je DS, povremeno i u nekim svojim trenucima i varijetetima, pokazivao mlaku ambiciju da bude umerena levica, dok je SPS to možda mogao postati, dok se nije definitivno pretvorio u ovo što je sada. Svi drugi su – u zavisnosti od teme i kriterijuma – više ili manje „desni“. S druge strane, oni koji sebe vide kao „prave desničare“ skloni su da većinu etablirane političke scene tretiraju kao recidiv „komunizma i titoizma“, što je najblaže rečeno besmisleno, ističe naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, umesto o „desnim“, bolje je govoriti o „konzervativnim“, „nacionalnim“ ili „patriotskim“ strankama, organizacijama i pojedincima. Na stranu što je u današnjoj Srbiji mnogo relevantnija i mnogo operativnija podela na proatlantske i antiatlantske stranke. Ili proruske i antiruske. Plus što bi, koji god kriterijum da uzmemo, lociranje jednog SNS-a predstavljalo poseban problem i iskušenje, smatra on.

Upitan da li se desnica određuje prema proruskom ili evroskeptičnom stavu, Vukadinović odgovara da je besmisleno je određivati na osnovu stava prema bilo kojoj zemlji, pa i Rusiji.

– Uostalom, sa delimičnim izuzetkom LDP-a, LSV-a i Mađara, praktično sve naše stranke su više ili manje „rusofilne“. Ali jeste činjenica, i to ne samo u Srbiji nego i u drugim evropskim zemljama, poput, recimo, Francuske ili Austrije, da ono što se shvata kao desnica, pogotovo ona nešto „tvrđa“, poput Marin le Pen ili Kristijana Štrahea, uglavnom ima dosta simpatija prema Moskvi, tačnije Vladimiru Putinu. Što je, uzgred rečeno, interesantan obrt s obzirom da su pre samo nekoliko decenija za Moskvu bile vezivane stranke i snage sa potpuno suprotnim, to jest radikalno levim predznakom, podseća sagovornik Danasa.

On dodaje da se i evroskepticizam takođe nije nešto što se može ekskluzivno vezivati za dihotomiju levica – desnica. „Ali jeste činjenica da je, kako kod nas tako i u zemljama EU, evroskepticizam uglavnom rasprostranjen na desnom polu političkog spektra, dok je „levi“ evroskepticizam još uvek relativno slab. To je verovatno posledica činjenice da je osećaj ugroženosti, odnosno odbrana nacionalne države što od briselske administracije, što od azilanata, za sada ipak najrasprostranjenija forma evroskeptičke argumentacije i evroskeptičkog političkog stava, dok se „leva“ evroskeptička pozicija još uvek teorijski i politički artikuliše“, kaže Vukadinović.

Prema njegovom mišljenju, za savremenu desnicu je tema monarhije potpuno irelevantna i apsolvirana, a čak i u zemljama sa dugom monarhističkom tradicijom ona se uglavnom shvata kao neki folklorni relikt. „Doduše, u slučaju Srbije se u vezi sa tim ipak ne bih smeo previše kladiti, ne samo zbog anahronosti naše političke i idejne scene, nego i zato što nije isključeno da neko od svetskih ili lokalnih gospodara naše situacije, iz nekih svojih pragmatičkih razloga jednokratno zaigra na monarhističku kartu. Ali to bi bilo karikaturalno i kratkog daha. Iz specifičnih istorijskih razloga, srpski republikanci nisu sasvim ravnodušni prema dinastiji Karađorđevića, baš kao što su mnogi deklarisani desničari na nju alergični. Rekao bih da je to srpska politička specifičnost (možete to zvati i „atavizam“) koja je očito starija, trajnija i dublja od ove prilično nategnute podele na levicu i desnicu“, napominje urednik NSPM.

Upitan da li je moguće na desnoj platformi ponuditi biračima prepoznatljiv ekonomski program, on odgovara sa „verovatno – iako ga za sada nema“ i dodaje da to ne bi smeo biti program neoliberalne desnice, „vašingtonskog konsenzusa“ i MMF-a, kakav svih ovih godina, širom Evrope, a naročito evropskog juga i istoka sprovode razne desne, kao i – nominalno – „leve“ i socijaldemokratske vlade“.