Dobar uspeh u teškim okolnostima

Taj izbor se desio nešto više od godinu dana pošto je mučki ubijen prvi predsednik prve demokratski izabrane Vlade Srbije. Dogodio se u vremenu kada je postojao provizorijum državne zajednice Srbije i Crne Gore koji nas je, čini mi se, mnogo više vukao nazad nego napred. Takođe, Tadić je izabran svega nekoliko meseci posle pogroma na Kosovu, marta 2004, a on je tada bio ministar odbrane. To je bio dodatni udarac ne samo Srbiji i Srbima, nego i celom regionu. Pokazalo se u kojoj meri je ovaj naš region u to vreme bio nestabilan.

Tadić je bio manje od tri godine predsednik kada je došlo do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, koju su gotovo momentalno priznale neke od najznačajnijih zemalja sveta, među njima većina članica EU, koje su od posebne važnosti za Srbiju. Bitan momenat je i globalna ekonomska kriza, za koju neki kažu da je jedna od najvećih u modernoj istoriji sveta i da se može meriti s onom s kraja 20-ih i početka 30-ih godina prošlog veka. Činjenica je da je Srbija bila izložena ogromnim traumama za ovih sedam godina.

Šta je Boris Tadić uspeo da izbegne? Izbegao je nekoliko izuzetno ozbiljnih opasnosti. Jedna je bila tokom prošle godine, i naročito posle savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu, kada je moglo da se desi da se zaglibimo u potpuni bezizlaz, da nije došlo do promene stava Srbije u poslednjem trenutku, što je očigledno bila njegova odluka. Da nismo napravili zajedničku rezoluciju sa 27 zemalja članica EU, bojim se da bismo se toliko zaglibili, da Srbija zaista dugo ne bi mogla da se pokrene. Zakočili bismo se na tome da, zbog Kosova koje, kao što znamo, od 1999. funkcioniše kao nezavisni entitet, izgubimo kompletnu budućnost.

Izbegao je Tadić i nešto za šta ga mnogi optužuju, a to je da su u ovoj zemlji tajkuni previše moćni. Nesporno je da su moćni. Oni su moćni i u drugim zemljama, pre svega u našem regionu. Ono što je on izbegao jeste da dođe do potpune tajkunizacije Srbije, odnosno da ti ljudi preuzmu maltene kompletnu moć u Srbiji. Tako nešto se desilo u mnogim zemljama koje nam nisu previše daleke, neke emotivno, a neke i fizički.

Uspeo je da izbegne i jeftin populizam. U situaciji krize, za onog ko nema osećaj odgovornosti najlakše je odabrati „besplatan“ populizam, demagogiju i obećanja i misao da oni koji dolaze posle njega treba da vade kestenje iz vatre. Često zanemarujemo značaj izbegavanja klopke jeftinog populizma koji, što možemo videti na primeru niza zemalja, vodi u autokratiju i ozbiljno ugrožavanje pre svega političkog pluralizma, a onda i svega što je osnov vladavine prava i razvoja demokratije.

Svakako, ništa u Srbiji nije idealno. Moramo da budemo svesni da i dalje imamo slabe institucije, slabu elitu, i to ne samo političku nego i intelektualnu i privrednu, slabu srednju klasu i političku kulturu. U toj situaciji sigurno je da je uloga prvog među jednakima, a predsednik to jeste jer ga svi građani biraju i njima odgovara, izuzetno odgovorna i vrlo značajna. Niko od nas nije zadovoljan. U teoriji, moglo je mnogo više da se postigne. Ali, imajući u vidu sve traume za koje je možda u nekim trenucima i sam predsednik bio odgovoran, ali koje nije sam izazvao, onda se na mnogo složeniji način može proceniti koji su njegovi doprinosi za ovih sedam godina. Verujem da će to istorija mnogo svestranije i objektivnije da učini od nas.

Autorka je predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost