Kao što malograđani ne žive obavezno u malim gradovima tako ni građanska Srbija ne stanuje u gradovima nego u glavama. U glavama onih ljudi koji su nostalgični, ali ne za nekim bivšim vremenom ili prostorom, nego koji su nostalgični za stvarima kakve bi one mogle biti. Ljudi koji osećaju nostalgiju za jednom demokratski uređenom Srbijom u kojoj postoji vladavina prava i poštovanje ljudskih sloboda, oni su nosioci ideje ”građanske Srbije”. I svako od njih radi onoliko koliko može da bi doprineo da se ta ideja i ostvari. Neko samo pazi da ne baca đubre tamo gde mu nije mesto, pa ne prazni pepeljaru dok čeka na semaforu,, neko se angažuje na dobrobiti životinja, neko ima sreće da preko medija može da promoviše te ideje, ističe za Danas Nadežda Milenković, stručnjak za politički marketing, odgovarajući na pitanje ko su danas zastupnici ideje „građanske Srbije“.
Da li građanska Srbija ima prostor na levici ili desnici, Milenkovićeva kaže da je desnica po definiciji za tradiciju, a ne da se društvo menja. Kada bismo mi imali tradiciju uređenog, demokratskog, liberalnog, dodaje ona, onda bismo mogli da kažemo da i desnica zastupa građansko društvo. Ovako, prema njenim rečima, pošto je naša tradicija duboko patrijarhalno društvo, autokratska vlast, nefunkcionisanje tržišta, kapitala, institucija, onaj ko želi to da očuva svakako nije za građansku Srbiju. „Ma koliko nas svojom građanskom umivenošću ubeđivao da jeste“, napominje naša sagovornica.
Odgovarajući na pitanje da li je Aleksandar Vučić preuzeo vrednosti građanske Srbije, Milenkovićeva navodi da je „lako biti za građansku Srbiju deklarativno“.
„Reči su jeftina roba, gotovo da vas ništa ne koštaju čak ni na izborima, kao što smo toliko puta videli. Ali teško je biti za te vrednosti na delu, čak i kad ste demokratski lider. A naročito je teško kad društvo grca u ekonomskim i finansijskim problemima. Neimaština potisne sve drugo. A kad je takva situacija, kad je ljudima mnogo važnije da imaju hleba nego slobodu, postoji velika opasnost da se slobode zanemare. Na kraju krajeva, uvek možete da se pozovete na Kinu i kažete: eto, Kina je privredno čudo mada jednopartijska i nedemokratska. Šta bi nama falilo da budemo isti takvi, a da imamo takav privredni rast? I kad tako postavite stvar, možete očekivati da će vas mnogi podržati, jer im je zaista važnije da imaju bolji materijalni položaj nego da brinu o slobodama i cenzuri“, napominje Milenkovićeva.
Ona ne misli da su neki nosioci građanske Srbije nepovratno iskompromitovali te ideje, jer niko to ne može da uradi, „ali zato oni drugi svojski rade na tome da iskompromituju ljude koji zagovaraju građansku Srbiju“. Ona dodaje da kao što smo posle Drugog svetskog rata imali zvaničnu podelu na radnike, seljake i poštenu inteligenciju, čime se sugerisalo da postoji i nepoštena inteligencija (dok su svi seljaci i svi radnici pošteni) tako je, mada više ne zvanično, ostalo i do danas. ”Nepoštena inteligencija” je, kako kaže, naravno onaj deo društva koji ne podržava bespogovorno vlast.
„U Miloševićevo vreme su takvi ljudi optuživani da su strani plaćenici, u Koštuničino da su protiv sopstvene nacije, u Tadićevo da ne razumeju, a sada ih optužuju da su sva ta tri zajedno. Barem jednom nedeljno se pojavi nečiji tekst o tome kako neki (okupljeni oko malog broja medija, pre svih oko Peščanika) ne razumeju ovu vlast, rade protiv svoje nacije i dobro su plaćeni za to“, ocenjuje Nadežda Milenković.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
