Srbija na evropskoj prekretnici

Tek sa vizijom Zorana Đinđića o modernoj evropskoj Srbiji moglo je doći do mirnih demokratskih promena oktobra 2000. godine. Habermasov učenik bio je nosilac demokratske transformacije u Srbiji. Evropa nam se tada činila nadohvat ruke, a iskazane simpatije i pruženu solidarnost srpski građani i danas pamte.

Kada su 2003. evropski državnici u Solunu svim zemljama zapadnog Balkana stavili u izgled da će biti primljene u EU, to je građanima Srbije osnažilo poverenje u demokratske vrednosti i stabilnu budućnost. Članstvo u EU je strateško određenje Srbije, kao što bi i za Evropsku uniju od strateške važnosti morala biti evropska orijentacija Srbije.

Verujemo da naše članstvo u EU nije utemeljeno samo na geografskom položaju, istorijskim procesima ili na ekonomskim interesima. Istinski verujemo u zajedničku, evropsku političku kulturu i u zajedničku odgovornost za mir i stabilan razvoj celog našeg kontinenta. Oni koji nam to odriču kao da dovode u pitanje naše bolno sećanje da su se neke od najružnijih stranica evropske istorije događale upravo na našim prostorima i to sve kroz 20. vek. Ja verujem i radim na tome da Srbija što pre postane deo Evropske unije i još intenzivnije i suštinski doprinese zajedničkom evropskom projektu.

Što se više produžava i dodatno uslovljava proces integracije, raste opasnost od nove nestabilnosti i pretnja da Srbija, a time i zapadni Balkan, još jednom potonu u mrak nacionalizma i netrpeljivosti.

Danas se čini da Evropska unija nije sasvim spremna i da se koleba da u dogledno vreme ispuni svoje nebrojeno puta ponovljeno obećanje o evropskoj perspektivi za Srbiju. Bili smo ubeđeni da će jasan i veoma pozitivan izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije biti pretočen u odluku o statusu kandidata. A taj izveštaj svedoči o dubokim društvenim i ekonomskim reformama, uspostavljanju vladavine prava, izgradnji slobodnog tržišta i uspešnoj borbi protiv organizovanog kriminala. Ističe se naš doprinos politici mira i pomirenja sa svim narodima bivše Jugoslavije, ali i činjenica da je Srbija preduzela sve kako bi Tribunalu u Hagu bili isporučeni svi optuženi za ratne zločine. Taj izveštaj uvažava i akte izvinjenja za tuđe žrtve. Ističe se da je započet dijalog sa Prištinom. Mišljenje Komisije dakako podrazumeva da Srbija mora da nastavi sa reformama i rešavanjem nasleđenih problema u regionu, što bi je vodilo ka punopravnom članstvu u EU jednoga dana. Na osnovu učinjenog Srbija već danas zaslužuje status kandidata, a pod pretpostavkom da se reše započeta pitanja u dijalogu sa Prištinom, uskoro bi se mogli otvoriti i pregovori o članstvu.

Kosovo je naš najveći izazov. Srbija neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost svoje južne pokrajine. Naš principijelan i Ustavom definisan stav po pitanju Kosova deli većina članica UN, ali i pet zemalja članica EU.

Međutim, Srbija želi da pronađe rešenje za pitanje Kosova – nezavisno od toga da li će jednog dana biti član EU ili ne, jer ne želi još jedan tinjajući konflikt na Balkanu. Tragajući za funkcionalnim rešenjem ovog pitanja, Srbija se oslanja, između ostalog, i na iskustvo dve Nemačke, koje su – ne bez kontroverzi i ne bez posredovanja i uplitanja sa strane – vodile duge i teške razgovore o uređenju svojih odnosa.

Upravo zato iznenađuje stav nekih uticajnih nemačkih političara, suprotan većinskom mišljenju njihovih evropskih kolega, da Srbija najpre i odmah reši pitanje Kosova kako bi uopšte postala kandidat za članstvo u EU.

Najšira javnost u Srbiji ovo doživljava kao dodatna politička uslovljavanja, nakon što su svi raniji uslovi u procesu pridruživanja u celosti ispunjeni, što je podrazumevalo donošenje nepopularnih i teških odluka, preuzimanje velike političke odgovornosti i u nekim slučajevima velikog ličnog rizika. Od nas se to s pravom očekivalo, ali zato i mi očekujemo da se odluka o kandidaturi Srbije za članstvo u EU ne vezuje za trenutnu političku nepopularnost procesa proširenja u nekim zemljama članicama.

Nameće se pitanje zašto se Srbija gura na marginu savremenih istorijskih procesa i zbog čega se ogromni politički napori, preduzeti u cilju odlučnog raskida sa politikom koja je dovela do ratova u bivšoj Jugoslaviji, time unapred osuđuju na poraz i neuspeh? Neće li to možda biti preveliko iskušenje za srpsko društvo i mladu srpsku demokratiju.

Stabilnost demokratskih institucija, vladavina prava, građanske slobode, regionalna stabilnost i mir, ekonomski razvoj i blagostanje za sve građane predstavljaju u kontekstu evropskih integracija i za EU i za Srbiju neke od prioritetnih ciljeva. Društvene, političke i ekonomske reforme u Srbiji stoga ne smeju gubiti na tempu, kako njihov konačni uspeh ne bi bio doveden u pitanje – nezavisno od toga kada će Srbija i Evropa biti spremne jedna za drugu.

Breme nedavne prošlosti za Srbiju je veoma bolno, što se s jedne strane ogleda kroz dugotrajan proces suočavanja s ratnim zločinima, a s druge strane kroz ogroman broj naših proteranih i izbeglih sunarodnika, koji su pribežište našli u Srbiji i ni posle 15 godina ne mogu da se vrate u svoje domove u Hrvatskoj, Bosni ili na Kosovu.

Ukoliko Srbija ostane izvan EU, to će se dugo doživljavati kao dokaz da je taj poseban sistem vrednosti kojim se Evropa definiše kao zajednica, samo privid večite politike velikih i malih.

Danas je više nego ikada ranije očito da proces evropskih integracija Srbije ne zavisi samo od spremnosti i sposobnosti da se u zemlji zaokruže započete društveno-ekonomske reforme, već i od toga u kojoj meri je EU spremna da u dogledno vreme zaokruži svoju misiju uspostavljanja zone mira, prosperiteta i stabilnosti na celom evropskom kontinentu.

Velika evropska ideja nadilazi današnjih 27 zemalja članica. Evropa neće biti zaokružena bez zapadnog Balkana, a to nije moguće bez evropske, demokratske i prosperitetne Srbije u njegovom centru.

(Objavljeno 8. decembra 2011, dan uoči odluke Evropskog saveta o kandidaturi Srbije za članstvo u EU)