Žarko Korać: Imitiranje Ataturka je nedemokratsko

U Srbiji je pojam građansko dobio drugačije značenje nego što je to uobičajeno. U Evropi građansko znači ono što je van moći i kontrole države, ono što je inicijativa građana kao pojedinaca ili organizovanih u grupe. U Srbiji građansko je dobilo značenje nenacionalnog ili ispravnije antinacionalističkog, onoga što prihvata nacionalnu ravnopravnost i zamišlja društvo kao skupinu oslobođenih pojedinaca koji poštuju ljudska prava u potpunosti, ističe Žarko Korać, nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije i bivši predsednik Socijaldemokratske unije (SDU), odgovarajući na pitanje Danasa ko su danas glavni zastupnici ideje „građanske Srbije“.

Prema njegovim rečima, ova izmena značenja građansko društvo ili građanska država nije slučajno. Srbija je, kako kaže, prošla kroz period kada je ekstremni nacionalizam bio dominantan način razmišljanja u politici i kada su zastrašujuća ograničavanja ljudskih prava i njihovo direktno ugrožavanje bili uobičajena pojava. Korać dodaje da je zato građansko u Srbiji danas oznaka za one učesnike političkog života koji se bore za društvo zasnovano na idejama ravnopravnosti ljudi bez nacionalne diskriminacije.

„Naravno, to bi bile osnovne ideje francuske revolucije, deklaracije o ljudskim pravima i do izvesne mere antiratnih pokreta. U Evropi bi se podrazumevalo da društvo počiva na tim idejama, ali nažalost ne i u Srbiji“, napominje Korać dodajući da je zato broj ljudi u političkom životu koji su se iskreno zalagali za takve stavove bio relativno mali.

U Srbiji je, prema oceni našeg sagovornika, nacionalizam bio i ostao dominantna ideja u politici, a tek posle političkih promena 2000. raste broj ljudi koji otvoreno zastupaju građanske ideje. Kako objašnjava, paradoks je da su dve sistematski antigrađanske stranke SPS i SRS (iz koga je nastala SNS) danas zalažu za građansko društvo. I to je otvorilo bitnu dilemu današnjeg političkog trenutka u Srbiji.

„Ko u suštini „iskreno“ zastupa te ideje ili još složenije ko ima „prava“ na te ideje? Odgovor bi bio jednostavan – svako ko ih prihvata, da nije bilo rata i ratnih zločina devedesetih godina. I to je po meni moralni i politički limit stvarne mogućnosti angažovanja nosioca ratne politike na toj političkoj poziciji. I bez lustracije jasno je da su neki ljudi izgubili moralni kredibilitet da brane i zastupaju građanske ideje. Moralna konfuzija u Srbiji oko ove dileme, pokazuje dubinu našeg pada u proteklom periodu“, kaže Korać.

Odgovarajući na pitanje da li je „građanska Srbija“ ima politički prostor na levici ili na desnici on odgovara da građansko u Evropi može biti praktično na celom političkom spektru, sem ekstremne desnice koja ga uostalom manje više, otvoreno odbacuje. Ali, napominje, kod nas je građansko bilo bliže levici i levom centru, jer se desnica politički kompromitovana podrškom ratu i ćutanjem o ratnim zločinima. Problem je što je, prema njegovim rečima, levica u Srbiji bila istorijski slaba, iako je imala sjajne govornike i ideologe, izuzimajući posebnu situaciju posle Drugog svetskog rata.

„SPS nije bio leva stranka uprkos programu, jer je vodila šovinističku i ratnu politiku, koja se najpreciznije može opisati kao nacionalsocijalistička, ne bez sličnosti sa istoimenim strankama tridesetih godina u Evropi. Danas je ona stranka bez mnogo ideologije, vezana za vlast i sa nikada jasno obrazloženom proevropskom orijentacijom, posebno u odnosu na Kosovski problem. Bilo bi teško jasno politički pozicionirati SPS, ali još mnogo teže SNS. Evolucija rukovodstva te stranke u odnosu na ono što su zastupali više od 20 godina je pokazatelj potpune deideologizacije mnogih stranaka u Srbiji. I zato se još može govoriti o pretpolitičkom životu u Srbiji, gde se potpuno pomeranje stranke na političkom spektru može dogoditi za praktično nekoliko nedelja bez ikakvog stvarnog objašnjenja. I što je zanimljivo, da birači prate tu brzu evoluciju bez ikakvog pitanja“, ističe Korać.

Na pitanje da li je lider SNS Aleksandar Vučić politički preuzeo ideje i vrednosti „građanske Srbije“, Korać navodi da je, zahvaljujući autoritarnom karakteru organizacije i načina rada SNS, Vučić mogao da ekstremno desno i šovinistički pozicioniran najveći deo biračkog tela SRS povede ka politici evropskih integracija. To je, kako kaže, jedna od najdramatičnijih političkih promena u istoriji Srbije i „sve je to urađeno bez ikakve unutrašnje rasprave u partiji, što je zaista jedinstveno“.

„Ali time je ogoljeno jedno delimično skriveno političko pitanje: šta čini jednu stranku demokratskom? Samo politički ciljevi ili njeno ponašanje u političkom i društvenom životu? Nema sumnje da samo promena političkih ciljeva nije dovoljna. Ne mogu se ti ciljevi braniti gušenjem medijskih sloboda, kriminalizacijom opozicije i sumanutom kadrovskom politikom, gde se javno diskreditovani ljudi potpuno svesno vraćaju u politički život. Imitirati Ataturka koji jeste velika istorijska ličnost, ali u sasvim drugom vremenu i drugim istorijskim okolnostima je u suštini potpuno nedemokratsko ponašanje. Demokratija nije potpuna monopolizacija političkog života i pretnje opoziciji. Srbija je u tom pogledu učinila veliki pokret unazad. Veliki politički ciljevi su često bili izgovori za unutrašnje neslobode, pa i diktature. Ne mislim da to Srbiji neposredno preti, ali to stalno treba imati na umu. Umesto pretnji, dobra politika uvek pokušava da nađe saveznike u političkom životu“, navodi Korać.

On dodaje i da su se neki ljudi iz „građanske Srbije“ politički kompromitovali. Prema Koraćevim rečima, različiti su uzroci, ali je „jedna mala i jako usamljena Srbija ostala bez nekih svojih junaka“.

„Neki od njih danas deluju kao karikature svojih ranijih političkih pozicija, a drugi su se posle političkih neuspeha jednostavno povukli, što je razumljivije. Ali težak je naš politički život i ljudi se brzo troše. Nije lako biti neprekidno izložen napadima i sumnjama, u društvu koje je još uvek toliko neuređeno da se svaka pa i najgora javna poruga može očekivati. Važno je da se ideja boljeg društva sačuva i da tu ideju uvek brane najbolji među nama. Srbija se skoro nikada kroz svoju istoriju nije odužila tim ljudima, pa ipak oni su je najviše zadužili“, ocenjuje Korać.