Adel, hajde, razved(r)i se!

Euforija i groznica oko naslednika „dvadeset i keca“ su, dakako, bile očekivane (a zašto ne reći i veštački podsticane, naročito nakon tragičnih događaja koji su nedavno potresli Evropu), ponajviše zahvaljujućifantastičnom uspehu pesama „Rolling in the Deep“, „Set Fire to the Rain“, „Rumour Has It“ i „Someone Like You“ (prodatih u više od trideset miliona primeraka!) koji je podigao očekivanja i menadžera i publike, naravno iz potpuno različitih pobuda. Kako veli engleski „Independent“ osamdesetih je u muzičkoj industriji vladalo uverenje da je za (komercijalni) uspeh jednog albuma važno pogoditi ukus tzv. „kupca pet albuma“, to jest individue koja ne mari mnogo za muziku i u proseku pazari – najčešće poklona radi – pet ploča godišnje (da nabrojimo i koje su nekad bile omiljene „mete“ takvog kupca: Fil Kolins, Šade, Džordž Majkl, Alison Moje i Pol Jang). Vremena su se, međutim, promenila, kao i navike konzumenata, ali postoji i dalje ta „stara škola“ menadžmenta koja je ubeđena da strategiju pet albuma i dalje vredi praktikovati, te da se Adelin profil savršeno uklapa u opis onoga što „slučajan“ kupac traži kada jednom reši da se počasti pop albumom: duševnost, nepretencioznost i direktnost autora pesama, interpretatora neopterećenog stilom i modnim diktatima i nadasve vokal koji u smiraj dana može da mu „nežno dotakne i dušu i srce“.

Adel Lori Blu Adkins, ubeđeni smo, nije znala ama baš ništa o tim marketinškim „trikovima“ kada je radila na „21“: u intervjuu datom magazinu Rolingston 2011. priznala je da i dalje voli čoveka koji ju je ostavio i tako postao inspiracija za pesme, a na pitanje da li bi postala svetski poznata da je bila srećna u ljubavi polušaljivim tonom je odgovorila: „Ne bi bilo dobre muzike (smeh)! Moji bi fanovi tada morali da viču: 'Adel, hajde, razvedi se!' Ali, ne moraju da brinu – ideje za nove pesme iz mene prosto izbijaju.“ Oni kojima je muzika bitna i kupuju više od tih famoznih pet albuma godišnje prepoznali su u Adelinoj lirici i interpretaciji tu skoro pa detinju iskrenost i otvorenost, pa iako na svetu ima i boljih R&B pevačica jedino su njoj bili spremni da poveruju da joj je srce zaista slomljeno kada peva „Never mind, I'll find someone like you, I wish nothing but the best for you, too“ i da sav taj bol nije odglumila (mi i dalje verujemo da nije). Ti brojni „obični“ ljudi koji kod izvođača cene iskrenost iznad svega, a željni su i utehe i topline u ovim turbulentnim vremenima, činili su kritičnu masu koja je „21“ pogurala u nebo, a što se tu prikačila i gomila „petoalbumaca“ bilo je, u neku ruku, i prirodno. (Sećamo se priče iz medija o devojčici koja se žalila što je za rođendan od mame dobila na poklon „dvadeset i keca“ – ne bi tu bilo ništa neobično da se događaj nije odigrao dve godine nakon izlaska albuma, kada su svi već znali sve pesme napamet.)

I tu sad dolazimo do suštinskog pitanja vezanog za jedanaest kompozicija koje su Adel i njen (sad već znatno brojniji) tim stavili na „dvadeset peticu“: da li i nove pesme odražavaju njena „unutrašnja stanja“, odnosno donose li i one bujicu autentičnih emocija koje samo ljude kamenoga srca mogu ostaviti ravnodušnim? Nažalost, prvi utisci sugerišu da je odgovor negativan i da je u ovom slučaju preovladao uticaj šefova izdavačke kuće koji su svoj „rudnik zlata“ nagovorili da se drži iste „formule“ koja je – misle oni – prodala i „21“ i koju, otprilike, vide ovako: što tugaljivije i dramatičnije, to bolje. Kako, inače, drugačije objasniti ogromnu tugu koju Adel iskazuje već u uvodnoj „Hello“ kada se obraća, izgleda, onom istom liku kome je posvetila ceo „21“? „I was wondering if after all these years you'd like to meet, To go over everything… I've forgotten how it felt before the world fell at our feet“, poručuje mu ona nakon hiljadu poziva na koje taj bezobraznik nije hteo da odgovori, što ukazuje da je i dalje opsednuta njime; ali, čekajte, nije li Adel već tri godine u srećnoj vezi sa izvesnim Sajmonom Koneckim, sa kojim ima i dete za koje stalno ističe da je centar njenog univerzuma? Nema, dakle, šanse da je to o čemu ona peva u „Hello“ inspirisano događajima iz njenog života, što znači da već na startu albuma ona počinje da glumi onu Adel koju je publika zdušno prigrlila – nesrećnu, ostavljenu, ali snažnu – nespremna da otvoreno pokaže da je sada u svakom pogledu ispunjena i srećna žena, verovatno iz straha da joj to svet ne bi oprostio (a shodno tome i šefovi izdavačke kuće).

Pretvaranje da je nešto što nije nastavlja se i kroz ostale kompozicije, pa tako u „When We Were Young“ ona lamentira nad mladošću koja je netragom nestala („You look like a movie, You sound like a song, My God, this reminds me, Of when we were young“) kao da joj je šezdeset, a ne 27 godina, u „Love In The Dark“ peva kako je teška srca ostavila veliku ljubav („Please don't fall apart, I can't face your breaking heart, I'm trying to be brave, Stop asking me to stay“), dok se, pak, u „All I Ask“ koju potpisuje sa Brunom Marsom u jednom trenutku skrušeno pita: „What if I never love again?“ Balade, dakle, dominiraju albumom i po tome je „25“ vrlo sličan „21“ (što je, definitivno, i bio primarni cilj), a zvukom se od njih značajnije razlikuju samo rege-fanki-pop „Send My Love“ (u kojem se Adel opet obraća onom famoznom bivšem poručujući mu „Send my love to your new lover, Treat her better“) i „Million Years Ago“ koja snažno „vuče“ na francuske šansone u izvođenju Edit Pjaf.

Na kraju, teško je prihvatiti da Adel, iz koje „pesme prosto izbijaju“, nije mogla da smogne snage i kaže menadžerima da će snimiti album kakav ona želi, a ne onakav kakav njima treba; pre će biti da je i njoj odgovaralo da ne talasa previše, pa je „prodala veru za večeru“ i odrekla se glavne prednosti koju je imala u odnosu na koleginice. S obzirom da je i „25“ otpevala s puno strasti (neki bi to nazvali zanatski perfektno) postavlja se novo pitanje: kako ćemo sutra kad bude snimila „27“ znati da li su emocije koje pesmama emituje stvarne ili dobro odglumljene? I hoćemo li poverovati da joj je zaista teško i saosećati sa njom kad bude (ne daj bože) ponovo ostavljena i onda o tome napiše pesmu?

Adele, we wish you all the best, but please get a divorce!

Obavezno poslušati: „I Miss You“, „Sweetest Devotion“.

Ocena: 6/10