Budućnost i kako je izbeći

Otuđenost uzrokovana korišćenjem spravica povezanih u globalnu mrežu ovom je pesmom tek ovlaš dodirnuta, ali je i to bilo dovoljno da Klarkova (nesvesno) otme „ekskluzivu“ zemljakinji Erici M. Anderson (EMA), koja je svoj album „The Future’s Void“ u potpunosti posvetila ovoj temi. Andersonova, međutim, nema razloga da bude razočarana, jer se i pored izvesnih sličnosti sa opusom Klarkove njeno delo može okarakterisati kao autentično i osvežavajuće, što su komplimenti koji se retko kojem mladom umetniku mogu danas udeliti.

EMA je svoj potencijal nagovestila 2011. kada je album „Past Life Martyred Saints“ (PLMS) doneo nimalo romantične pesme o iskustvima provincijalke iz Južne Dakote koja u velikom gradu traga za slavom. Mnoge od njih bile su bolno iskrene, sa slikama koje su dugo ostajale u glavi („I bled all blood out, But these red pants they don’t show that“) i temama koje su otkrivale manje lepa lica Amerike („What’s it like to be small-town and gay? Fuck it baby I know you’ll never change“). U muzičkom pogledu „PLMS“ je doneo kolaž stilova (grandž, folk, bluz, kantri-pop), što se sa današnje distance i čini logičnim jer je akcenat bio na lirici, dok je muzika komponovana intuitivno i u svrhu naglašavanja poruka koje je publika trebalo da čuje.

Da je ovakav metod bio uspešan, posvedočilo je veliko interesovanje i kritike i medija za Andersonovu, koja se – pomalo i nespremna za instant uspeh – povukla u „ilegalu“, komunicirajući sa svetom preko svog bloga. Da li se u toj svesno izabranoj izolaciji rodila ideja o albumu koji će se baviti odsustvom komunikacije u dobu naprednih sredstava komunikacije teško je reći jer i „PLMS“ sadrži stihove „I looked on the computer, And it just was an emptiness“ (pesma „Coda“), koji potvrđuju da se o ovom konceptu razmišljalo i ranije. U svakom slučaju, Erika se – paralelno sa identifikovanjem otuđenosti kao važnog društvenog problema – otuđila od ljudi, zatvorila u kućni studio i snimila deset pesama o nepostojanju privatnosti u digitalnoj eri i „praznoj“ budućnosti kojoj moderan svet nezaustavljivo stremi.

Već prve tri numere na „The Future’s Void“ zvukom i atmosferom nagoveštavaju da su nove kompozicije koherentnije nego one koje su se našle na „PLMS“, ali i da je EMA bila ozbiljna kada je pre godinu dana izjavila da će nove pesme „zvučati kao demo snimci Nine Inch Nails“. Singl „Satellites“ u sebi, istina, ima nešto i bouvijevsko, ali njen industrijsko-gotski zvuk bez sumnje je reznorovski, a opominjući stihovi „I remember when the world was divided by a wall of concrete and a curtain of iron“, u svetlu krize oko Krima i mogućeg početka novog Hladnog rata, sada zvuče prilično zlokobno. Akustični pop „When She Comes“ i ironična grandž-rokerska „So Blonde“, s druge strane, pokazuju da je Erikin idol Kortni Lav i dalje njen izvor inspiracije, dok eterična klavirska balada „3Jane“ – ispunjena „cool“ izrazima kao što su „stream“, „interwebs“, „superpower“ – „napredak“ naše civilizacije („It’s all just a big advertising campaign“) poredi sa uznapredovalom bolešću. I pošast zvana „selfi“ predmet je jedne od pesama, distopične „Neuromancer“, u kojoj se autorka ne libi da ovu pomodnu budalaštinu nazove pravim imenom: „U r makin a living off of takin selfies… It’s such a narcissistic baby, it’s such a new millennial“.

Iako se kompozicije na „… Void“ bave društvom, politikom i moralom, iznoseći i ozbiljne kritike na račun Amerike, one pre svega govore o Erikinim strahovima i strepnjama kada je reč o ispravnosti puta kojim smo se uputili, ali i veri da ćemo na glavnoj raskrsnici odabrati dobar pravac. Njen drugi album bi, u tom smislu, mogao da bude važan vodič, ali samo pod uslovom da dopre do malo šire publike.

Ocena 7/10