Dijamantski sjaj

Naime, u prvoj sedmici po objavljivanju ovaj se „konceptualni projekat u čijem su središtu dve teme – ženski identitet i raskid sa dečkom“ popeo na prvo mesto liste albuma zahvaljujući tiražu od oko dvadeset hiljada primeraka, što je najmanji broj prodatih nosača zvuka koji je nekom britanskom izvođaču obezbedio vodeću poziciju od 2000. g. naovamo. Ovo „dostignuće“ potisnulo je u drugi plan činjenicu da je Diamandisova, nakon uspešnog debija sa „The Family Jewels“ (2010), na kojem je kombinovala nju vejv sa indi pop zvukom, značajno promenila stil i okrenula se elektro-popu, a da pritom ne samo da nije izgubila svoju fan bazu, već ju je višestruko uvećala. Razloge tome treba tražiti pre svega u Marininom karakterističnom izvođenju (peva u vokalnom rasponu mecosoprana) i intrigantnoj lirici, koja često za teme ima muško-ženske odnose i ljudske reakcije u različitim životnim situacijama („Da se nisam probila sa svojom muzikom, sigurno bih se posvetila izučavanju psihologije“, ispovedila se nedavno jednom novinaru).

S obzirom na dva stilski prilično različita prethodnika i Marinin uspešan eksperiment sa mejnstrim popom na „Electra Heart“, kritičari su pred izlazak „Froot“ počeli da nagađaju u kom pravcu bi novi album mogao da se kreće, a naročito nakon što je u okviru promotivne kampanje „The Froot of the Month“ Diamandisova tokom pet meseci javnosti predstavila pet novih pesama („Froot“, „Happy“, „Immortal“, „I'm a Ruin“ i „Forget“). Odmah je postalo jasno da će treći album atmosferom i zvukom biti bliži prvom, ali i da se autorka nije potpuno odrekla „glavne struje“, iako od elemenata mejnstrim pop produkcije sada skoro da ništa i nije ostalo. Tako uvodna emotivna „Happy“ dolazi u „ogoljenom“ akustičnom izdanju u kom Marinin (povremeno multiplicirani) glas prate samo klavir i bubanj, a i završna „Immortal“ uz nešto širu paletu korišćenih instrumenata u prvi plan stavlja vokal i liriku koji, ispostavlja se, jesu glavni aduti novog albuma. Isti slučaj je i sa minimalističkom, melanholičnom baladom „Solitaire“, a njoj se – kao i prethodno pomenutim – zvukom „suprotstavljaju“ dinamična rokerska „Forget“, fanki evro-disko „Froot“ i melodični pop „I'm a Ruin“, koji demonstrira zašto Diamandisovu ponekad porede sa daleko poznatijom koleginicom Florens Velč.

Kad smo kod poznatih koleginica, na „Froot“ je moguće uočiti i uticaje Kejti Peri i Tejlor Svift (u pesmi „Blue“ koja ima najveće šanse da bude hit), ali i Lili Alen u sarkastičnoj, možda i najboljoj numeri na albumu, „Can't Pin Me Down“. U njoj na jednom mestu Marina cinično pita: „Do you really want me to write a feminist anthem? I'm happy cooking dinner in the kitchen for my husband“, da bi na drugom odvažno poručila: „I'm never gonna give you anything you expect. You think I'm like the others. Boy, you need to get your eyes checked.. No, you can't pin me down.“ Bez dlake na jeziku je i u rokerskoj „Better Than That“, koja se bavi izdajom prijatelja („I'm not passing judgement on her sexual life, I'm passing judgement on the way she always stuck her knife in my back, Ever since we were starting out“), dok u izrazito političkoj „Savages“ Marina pesimistički zaključuje da su našoj vrsti rat i uništavanje u krvi, ma koliko se god pretvarali da smo danas bolji i humaniji nego što smo nekoć bili („Underneath it all we're just savages, hidden behind shirts, ties and marriages. How could we expect anything at all?“).

„Froot“, da zaključimo, predstavlja korak napred za Marinu i Dijamante (nije reč o pratećem bendu – dijamanti su njeni fanovi, njena inspiracija) potvrđujući da se radi o talentovanoj i hrabroj autorki koja se ne libi da stvari nazove pravim imenima, „uvijajući“ vrlo ozbiljne teme u oblande popularnih muzičkih stilova. Subverzivno? Možda. Inteligentno? Van svake sumnje. Vredno pažnje? Apsolutno da. Bez obzira na Marininu pretencioznost koja, mora se priznati, nije bez pokrića.

Ocena: 8/10