Kada je velika firma poput američkog prodajnog lanca „Target“ spremna da izdvoji osam miliona dolara i plati četvorominutni nastup svojih pulena na TV-u, onda nema sumnje da njeni vodeći menadžeri i te kako veruju u komercijalni potencijal benda koji je koliko juče jedva sastavljao kraj sa krajem, živeći od obrada tuđih hitova i nastupa po klubovima „grada greha i neprestane zabave“.
Reč je, naravno, o Imagine Dragonsima (ID) i premijernom izvođenju pesme „Shots“ tokom pauze u dodeli ovogodišnjih Gremi nagrada, što nije prošlo bez odjeka u američkim medijima, a naročito onim specijalizovanim za alternativnu rok muziku, što je žanr u koji mnogi – protivno svakoj logici – svrstavaju grupu iz nevadske pustinje. „Problem je u viziji benda“, napisao je tim povodom jedan kritičar, „jer je ili previše ograničena ili previše cinična da biste je uzeli za ozbiljno… I što pri tom troše milione da bi kupili naklonost onih koji misle da ID predstavljaju sve ono loše u modernoj alternativnoj muzici“. Bez ikakve sumnje, Den Rejnolds i ekipa su još od trenutka kada su počeli rad na „Night Visions“ (2012) imali na umu samo jedno – pozicioniranje na mejnstrim teritoriji, predstavljajući se kao alternativa onima koji njom suvereno vladaju (Bijonse, Kanje Vest, Džej Zi) i koji sa rok muzikom tek sporadično koketiraju. Otuda „alternativnost“ Dragonsa nema nikakve veze sa onom Nirvane, Sonic Youtha ili The Smithsa nekada, ali zato ima sa estetikom benda Coldplay, čiju su matricu – zarazni ooo-ou-o-o-o refreni praćeni sentimentalnim stihovima i emotivnom interpretacijom – iskoristili da se usele u srca miliona (uglavnom mlađih) fanova.
I naslednik „Smoke + Mirrors“ je zasnovan na približno istoj formuli, što potvrđuje da je bendu (čitaj: glavnom autoru Rejnoldsu) osnovni cilj bio da se na osvojenom prostoru ušanči i tu se zadrži što je moguće duže. Takvoj nameri nema se šta prigovoriti, ali je problem što je pristup Dragonsa komponovanju bio ziheraški i determinisan, usmeren ka podilaženju ukusu publike i dobijanju zvuka koji će imati najbolju prođu (čitaj: doneti najviše para). Odsustvo autorske hrabrosti je, dakle, najveći nedostatak albuma čijih trinaest pesama ne donose ništa originalno ili zanimljivo, već mahom recikliraju „proverena rešenja“ patentirana od strane priznatijih i poznatijih izvođača. Tako su i na ovom albumu „najzastupljeniji“ pop-rok kraljevi Coldplay („Shots“, „Smoke and Mirrors“, „Dream“ i „The Fall“), koje u stopu prate Vampire Weekend („Polaroid“, „Hopeless Opus“, „Summer“) i Mumford & Sons („I Bet My Life“, „Trouble“), a tu su i heroji osamdesetih U2 („It Comes Back To You“) i Duran Duran („Gold“), kao i The Black Keys ukombinovani sa engleskom rok uzdanicom Muse („I'm So Sorry“). Jedina pesma koja se čini nešto originalnijom od ostalih jeste „Friction“ zbog – za Dragonse netipičnog – orijentalnog ritma i zvuka, mada i ona mestimično asocira na estetiku škotskog benda Biffy Clyro.
Album je, očekivano, vrhunski produciran (ponovo Aleks Da Kid), Rejnoldsov vokal je vešto „uhvaćen“ i zvuči zaista moćno (naročito u prelazima iz nižih u više registre i obratno), a i članovi benda su angažovali armiju stilista da ih ulickaju, što je više nego dovoljno da tinejdžerke podstakne da pazare „S+M“ i tako „Targetu“ obezbede povraćaj novca i još nešto profita pride. Sve izgleda i zvuči sjajno i bajno, ali od benda koji bi hteo da je „on top of the world“ svakako da očekujete mnogo više – na njihovu žalost, nema ovde ničega što bi potvrdilo osnovanost njihovih ambicija i učinilo ih različitim od brojnih „tribjut“ bendova tipa Foster the People.
„Night Visions“ je pokazao da ID potencijala, ipak, imaju, ali su prvu meč loptu za ulazak u društvo respektibilnih bendova definitivno propustili. Što će reći, nije dovoljno sebi nadenuti „zmajevsko“ ime da biste zmaj zaista i bili – za velike domete potrebno je imati i zmajevo srce. Ili petlju. Ili ono treće, čije ime iz pristojnosti ovde nećemo napisati.
Ocena: 5/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
