Moj neprijatelj di-džej

I potpisnik ovih redova će tu godinu dugo pamtiti jer je tokom nje počeo da odužuje dug otadžbini, a upravo mu je pomenuti singl, potpuno neočekivano, pomogao da kroz proces prilagođavanja „novonastalim okolnostima“ prođe koliko-toliko bezbolno. Naime, jedan od „klasića“, di-džej i radijski voditelj iz Prištine, nekako je uspeo da u spavaonicu prošvercuje kasetofon, pa je u dane kada je bio požarni umesto onim odvratnim krikom „Ustaaaj vojskooo!!“ u pet i trideset vojnike budio sa do maksimuma pojačanom „Smack My Bitch Up“. O, kakva je to muzika za uši bila, nećete verovati! I koliko je energije tih mračnih jutara ulivala jednom regrutu čije su sve dvadesetčetvoročasovne misli mogle svesti u jedno pitanje: „Šta, dođavola, ja radim ovde?“

Tako je nevoljni srpski soldat, do tada ne veliki ljubitelj rejva i hardkor tehna, postao fan engleskih „čudaka“ sa đavolskim frizurama, istetoviranim torzoima i ajlajnerima oko očiju, koji su, pak, nedugo nakon njegovog povratka kući odlučili da se raziđu na neodređeno vreme, ostavljajući na zvaničnom sajtu samo logo benda i reči „We will be back…“. Na njihov se povratak čekalo dugo, do 2002, a kada se on i dogodio, usledilo je veliko razočaranje: neinventivni singl „Baby's Got a Temper“ bio je baziran na semplovima iz najvećeg hita benda „Firestarter“, a banalni stihovi koji su (opet) aludirali na konzumiranje droga i tzv. „date rape“ (prisiljavanje na seks osobe pod dejstvom alkohola) doveli su do toga da ih i – do tada im vrlo naklonjen – magazin NME proglasi „totalnim jeb…m idiotima“. Slabi povratnički album iz 2004. „Always Outnumbered Never Outgunned“ doneo je samo dve pesme („Girls“ i „Spitfire“) koje nisu zvučale kao prerađeni hitovi iz 90-ih, dok je nešto bolji „Invaders Must Die“ iz 2009. bio baziran na „The Fat of the Land“ zvuku, ali i značajno prilagođen trendovima tadašnje dens scene i najkomercijalnijem pravcu od svih – dabstepu.

Naravno, sve to je bilo svetlosnim godinama udaljeno od energičnosti „The Fat“-a ili buntovnosti njegovog prethodnika „Music for the Jilted Generation“ (1994), koji je u neku ruku predstavljao i politički manifest benda. To, opet, nije zasmetalo hvalisavom Hauletu da u intervjuu za „Gardijan“ The Prodigy svrsta u istu grupu sa bendovima The Sex Pistols i The Clash kad je u pitanju uticaj na druge izvođače, zaboravljajući da pojasni koga on to vidi kao svoju „decu“ – možda Skrillex-a ili Dejvida Getu? Kako god bilo, onaj je (nekadašnji) vojnik u civilstvu brzo shvatio da The Prodigy nisu toliko značajna pojava koliko se činilo devedesetih, ali je po inerciji – a i iz pijeteta – nabavljao njihove albume i u dvehiljaditim, nadajući se da će na njima ipak naći „nešto“ za šta je pretpostavljao da nema šanse da se tu doista i nađe.

Iz istih razloga pažnju je posvetio i „..Enemy“-ju, koji je samo potvrdio već poznatu činjenicu: The Prodigy su svoju kreativnost „zagubili“ negde početkom milenijuma i od tada recikliraju stare ideje, pokušavajući da ih prodaju kao nove generacijama koje su tek ušle u godine u kojima je pristup noćnim klubovima dozvoljen. Jedino te dvadesetogodišnjake, možda, i mogu da uzbude distorzirani rifovi i dabstep ritmovi praćeni pokličima „Nasty, nasty, Triple-X-rated, Nasty, nasty, Justice, a waste-pit“ ili sintetizovani zvuci koje kao da proizvode „laserski“ pištolji iz SF serija B produkcije („Rebel Radio“) ili semplovi u stilu melodija sa nikad prežaljene Nokie 5110 („Ibiza“). Kad smo već kod „satirične“ „Ibize“, jedne od najiritantnijih pesama koje su The Prodigy ikada snimili, ona može da posluži i kao primer koliko se drastično Hauletov fokus pomerio u protekle dve decenije: sa britanske vlade koju je 1994. terao u majčinu („Fuck 'em and their law“) zbog zakona kojim je ograničavala širenje „zaglupljujuće“ rejv kulture, ka di- džejevima i njihovim sledbenicima koji đuskaju po Balearskim ostrvima. Znači li to da je sada sve okej u UK, a da su di-džejevi, zapravo, glavni neprijatelji društva? Za Hauleta, izgleda, jesu i to iz vrlo prozaičnog razloga – otimaju mu publiku, ali da li je moguće da on zaista misli da će jedan (mizeran) pokušaj njihovog ismevanja ubediti bilo koga da bi trebalo da sluša jedino ono što nude The Prodigy, ma kakvog god kvaliteta to bilo?

Paaa…. Izgleda da misli. Jer da nije tako, više bi se potrudio i veću pažnju posvetio interesantnim muzičkim idejama kojih tu i tamo ima (u „Beyond The Deathray“, „Rhythm Bomb“ ili „Wild Frontier“), ali koje su, nažalost, ostale nerazrađene. Mada, i takve kakve su one uspevaju da album spasu od potpune propasti, jer sem njih sve zvuči kao delo jednog tribjut benda koji je došao na ideju da snimi „novi“ album umesto svojih heroja koji iz nekog razloga to više nisu u stanju da urade.

A možda ovi The Prodigy, od 2004. pa naovamo, i jesu tribjut bend (proverite koliko je dugačka lista producenata koji su radili na „..Enemy“), to bi, zaista, objasnilo mnogo toga. I pomoglo nam da od ljudi skrivenih iza tog imena ubuduće ne očekujemo ama baš ništa.

Ocena: 5/10